Ibn al-Bojiy Ahmad ibn Abdulloh
ابن الباجي #
Faqih
Imom, hofiz, muhaqqiq, Abu Umar Ahmad ibn Abdulloh ibn Muhammad ibn Ali ibn Shariʼa al-Laxmiy al-Ishbiliy — Ibn al-Bojiy deb tanilgan. U otasidan uning huzuridagi hamma narsani eshitgan, jumladan Ibn Abu Shaybaning «Musannaf»ini — [otasining] al-Qabriydan, u Baqiy ibn Maxladdan, u [Ibn Abu Shaybadan] qilgan rivoyati bilan. al-Xavloniy aytadi: «Abu Umar hadisni va uning yoʻllarini biladigan, mashhur imom edi; muhaddislar ichida viqor va koʻrinishda uning kabisini koʻzim koʻrmagan. U oʻgʻli Muhammad bilan safarga chiqdi, ikkovi ulugʻ shayxlarga yoʻliqdilar. Abu Umar qisqa muddat Ishbiliya qozisi boʻldi. Biz undan koʻp [ilm] oldik. U vafot etdi va uning janozasida ulkan bir yigʻinda hozir boʻldim — uch yuz toʻqson oltinchi yilning muharramida; oltmish toʻrt yoshda edi». Ibn Abdulbarr aytadi: «U Abu Ubayd va Ibn Qutaybaning “Gʻaribul-hadis”ini yod bilardi; oʻn sakkiz yoshida hukmlarda unga murojaat qilinardi. Otasi unga yer [yuzidagi] ilmlarni jamlab bergan va u hech kimga muhtoj boʻlmagan. Umrining oxirida safar qilib, Abu Bakr al-Muhandis va bir toifaga yoʻliqqan. U oʻz asrining faqihi, zamonasining imomi edi; Andalusda uning kabisini koʻrmadim. Uning huzurida Ibn Abu Shaybaning “Musannaf”ini toʻliq [oʻqib] tugatdim. U usul va furuʼda imom edi».Имом, ҳофиз, муҳаққиқ, Абу Умар Аҳмад ибн Абдуллоҳ ибн Муҳаммад ибн Али ибн Шариъа ал-Лахмий ал-Ишбилий — Ибн ал-Божий деб танилган. У отасидан унинг ҳузуридаги ҳамма нарсани эшитган, жумладан Ибн Абу Шайбанинг «Мусаннаф»ини — [отасининг] ал-Қабрийдан, у Бақий ибн Махладдан, у [Ибн Абу Шайбадан] қилган ривояти билан. ал-Хавлоний айтади: «Абу Умар ҳадисни ва унинг йўлларини биладиган, машҳур имом эди; муҳаддислар ичида виқор ва кўринишда унинг кабисини кўзим кўрмаган. У ўғли Муҳаммад билан сафарга чиқди, иккови улуғ шайхларга йўлиқдилар. Абу Умар қисқа муддат Ишбилия қозиси бўлди. Биз ундан кўп [илм] олдик. У вафот этди ва унинг жанозасида улкан бир йиғинда ҳозир бўлдим — уч юз тўқсон олтинчи йилнинг муҳаррамида; олтмиш тўрт ёшда эди». Ибн Абдулбарр айтади: «У Абу Убайд ва Ибн Қутайбанинг “Ғарибул-ҳадис”ини ёд биларди; ўн саккиз ёшида ҳукмларда унга мурожаат қилинарди. Отаси унга ер [юзидаги] илмларни жамлаб берган ва у ҳеч кимга муҳтож бўлмаган. Умрининг охирида сафар қилиб, Абу Бакр ал-Муҳандис ва бир тоифага йўлиққан. У ўз асрининг фақиҳи, замонасининг имоми эди; Андалусда унинг кабисини кўрмадим. Унинг ҳузурида Ибн Абу Шайбанинг “Мусаннаф”ини тўлиқ [ўқиб] тугатдим. У усул ва фуруъда имом эди».
Manba: Siyar aʼlam an-nubalo (az-Zahabiy), j. 21, b. 74Манба: Сияр аълам ан-нубало (аз-Заҳабий), ж. 21, б. 74