Shohruh ibn Temurlang
Muhaddis
al-Badr at-Toliʼ (ash-Shavkoniy)ал-Бадр ат-Толиъ (аш-Шавконий)
Hirot, Samarqand, Buxoro, Sheroz va ularga tutash ajam yurtlarining sohibi — aslida mutlaq Sharq podshohi. Podshohlikni akasining oʻgʻli Xalil ibn Amiron Shoh ibn Temurdan keyin olgan va siyrati maqtalgan. Misr podshohlari bilan yozishib turar, ularga tuhfa yuborar va ulardan tuhfa olardi. Ulkan, hurmati katta, soʻzi oʻtkir — otasiga oʻxshash edi, ammo umuman iffat va adolat bilan, ilm va ahliga moyil. Misr sultoniga «Fath al-boriy»ni soʻrab xat yuborgan — muallifi hali tugatmagan edi, bir qismi joʻnatilib, qolgani keyin yuborilgan. Tavozeʼli, raiyatiga suyukli, ilm ahlini ikrom qiluvchi, hojatlarini ravo qiluvchi, molni faqat oʻz haqqiga qoʻyuvchi edi; badani zaif, koʻpincha falaj tutardi; samoʼni sevar, hatto bilar va ud chalardi, shu bilan birga ibodat va avroddan bahrasi bor edi, toʻla tahoratni saqlar, qiblaga yuzlanib, oldida mushaf bilan oʻtirardi. al-Ashraf Barsboydan Kaʼba kiswasini nazr qilgani uchun uni kiydirishga izn soʻragan, al-Ashraf rad etib qattiq javob bergan; elchilar bir necha bor borib kelgan va u kiswa Kaʼba ichiga qoʻyilishi yoki al-Ashrafga yuborilib, uning oʻzi kiydirishini iltimos qilib turgan. Soʻng u Barsboyga ashrofdan deb daʼvo qilgan bir jamoani uning uchun sarpo bilan yuborgan — bu Barsboyni qattiq gʻazablantirgan: sarponi yirttirib, ularni oʻlim yoqasiga yetguncha urdirgan va otxonadagi suv havuziga boshi bilan tashlatgan, oʻzi esa ularni yuboruvchini ochiqdan-ochiq soʻkib, qadrini tushirgan; keyin ularga: «Shohruhga aytinglar: koʻp soʻz faqat ayollarga yarashadi, erkaklarning, ayniqsa podshohlarning soʻzi — ishdir», degan. al-Ashraf tirikligida u talabidan jim boʻlgan. az-Zohir podshoh boʻlgach, unga tuhfalar yuborib, sultonligidan xursandligini bildirgan va Hirotda bu uchun karnaylar chalinib, shahar bir necha kun bezatilganini aytgan; az-Zohir uning elchilarini ikrom qilgan. Soʻng 846-yilda nazrini bajarishga izn soʻragan va yomonlik ildizini kesish uchun izn berilgan; amirlar va aʼyonlarga bu ogʻir tuyulgan boʻlsa-da, sulton ularning soʻziga qaramagan. Elchilari kiswa bilan 848-yil ramazonida — yuz chogʻli kishi, orasida ularning yurtida ilmi bilan mashhur podshoh qozisi ham bor edi — yetib kelishgan; amirlar, qozilar va amaldorlar ularni kutib olib, joylashtirib ikrom qilishgan. Kiswa Qohiradagi kiswa noziriga topshirilib, Kaʼba ichiga kiydirilishi buyurilgan. Qaytishda qalʼa darvozasiga yetganda avom ularni tosh bilan urib, soʻkib, laʼnatlab, talab ketgan; sulton bundan ozorlanib, fitna qoʻzgʻatgan baʼzilarni tutib, bir jamoaning qoʻlini kestirgan, bir jamoani urdirgan va koʻngil koʻtarish uchun ularni ikrom qilishda gʻoyat harakat qilgan. Shunga qaramay u Shom yurtlariga qarab qoʻzgʻalgan, ammo sultonlik hududlariga yetganda 851-yilda vafot etgan. Aytishlaricha, oʻsha kiswa ming dinorga ham arzimasdi.Ҳирот, Самарқанд, Бухоро, Шероз ва уларга туташ ажам юртларининг соҳиби — аслида мутлақ Шарқ подшоҳи. Подшоҳликни акасининг ўғли Халил ибн Амирон Шоҳ ибн Темурдан кейин олган ва сийрати мақталган. Миср подшоҳлари билан ёзишиб турар, уларга туҳфа юборар ва улардан туҳфа оларди. Улкан, ҳурмати катта, сўзи ўткир — отасига ўхшаш эди, аммо умуман иффат ва адолат билан, илм ва аҳлига мойил. Миср султонига «Фатҳ ал-борий»ни сўраб хат юборган — муаллифи ҳали тугатмаган эди, бир қисми жўнатилиб, қолгани кейин юборилган. Тавозеъли, раиятига суюкли, илм аҳлини икром қилувчи, ҳожатларини раво қилувчи, молни фақат ўз ҳаққига қўювчи эди; бадани заиф, кўпинча фалаж тутарди; самўни севар, ҳатто билар ва уд чаларди, шу билан бирга ибодат ва авроддан баҳраси бор эди, тўла таҳоратни сақлар, қиблага юзланиб, олдида мушаф билан ўтирарди. ал-Ашраф Барсбойдан Каъба кисвасини назр қилгани учун уни кийдиришга изн сўраган, ал-Ашраф рад этиб қаттиқ жавоб берган; элчилар бир неча бор бориб келган ва у кисва Каъба ичига қўйилиши ёки ал-Ашрафга юборилиб, унинг ўзи кийдиришини илтимос қилиб турган. Сўнг у Барсбойга ашрофдан деб даъво қилган бир жамоани унинг учун сарпо билан юборган — бу Барсбойни қаттиқ ғазаблантирган: сарпони йирттириб, уларни ўлим ёқасига етгунча урдирган ва отхонадаги сув ҳавузига боши билан ташлатган, ўзи эса уларни юборувчини очиқдан-очиқ сўкиб, қадрини туширган; кейин уларга: «Шоҳруҳга айтинглар: кўп сўз фақат аёлларга ярашади, эркакларнинг, айниқса подшоҳларнинг сўзи — ишдир», деган. ал-Ашраф тириклигида у талабидан жим бўлган. аз-Зоҳир подшоҳ бўлгач, унга туҳфалар юбориб, султонлигидан хурсандлигини билдирган ва Ҳиротда бу учун карнайлар чалиниб, шаҳар бир неча кун безатилганини айтган; аз-Зоҳир унинг элчиларини икром қилган. Сўнг 846-йилда назрини бажаришга изн сўраган ва ёмонлик илдизини кесиш учун изн берилган; амирлар ва аъёнларга бу оғир туюлган бўлса-да, султон уларнинг сўзига қарамаган. Элчилари кисва билан 848-йил рамазонида — юз чоғли киши, орасида уларнинг юртида илми билан машҳур подшоҳ қозиси ҳам бор эди — етиб келишган; амирлар, қозилар ва амалдорлар уларни кутиб олиб, жойлаштириб икром қилишган. Кисва Қоҳирадаги кисва нозирига топширилиб, Каъба ичига кийдирилиши буюрилган. Қайтишда қалъа дарвозасига етганда авом уларни тош билан уриб, сўкиб, лаънатлаб, талаб кетган; султон бундан озорланиб, фитна қўзғатган баъзиларни тутиб, бир жамоанинг қўлини кестирган, бир жамоани урдирган ва кўнгил кўтариш учун уларни икром қилишда ғоят ҳаракат қилган. Шунга қарамай у Шом юртларига қараб қўзғалган, аммо султонлик ҳудудларига етганда 851-йилда вафот этган. Айтишларича, ўша кисва минг динорга ҳам арзимасди.
Manba: al-Badr at-Toliʼ (ash-Shavkoniy), b. 0Манба: ал-Бадр ат-Толиъ (аш-Шавконий), б. 0
al-Badr at-Toliʼ (ash-Shavkoniy)ал-Бадр ат-Толиъ (аш-Шавконий)
Hirot, Samarqand, Buxoro, Sheroz va ularga tutash ajam yurtlarining sohibi — aslida mutlaq Sharq podshohi. Akasining oʻgʻli Xalil ibn Amiron Shoh ibn Temurdan keyin mulkni olgan va yoʻli maqtalgan. Misr podshohlari bilan yozishib turar, bir-biriga hadyalar yuborishardi. Salobatli, hurmati katta, soʻzi oʻtkir — otasiga yaqin edi, biroq umuman iffat va adolat bilan, ilm va uning ahliga moyillik bilan. Undan Misr sultoniga «Fath al-Boriy»ni soʻrab xat kelgan; muallifi uni hali tugatmagani uchun bir qismi yuborilib, qolgani keyin joʻnatilgan. Kamtar, raiyatiga suyukli, ilm ahlini ulugʻlab hojatlarini bitiruvchi, molni faqat oʻz oʻrniga qoʻyuvchi edi; badani zaif boʻlib, koʻpincha falaj tutardi; samoʼni sevar, hatto uni bilar va ud chalardi, shu bilan birga ibodat va virdlardan ulushi bor edi, toʻliq tahoratga rioya qilar, qiblaga yuzlanib, oldiga mushaf qoʻyib oʻtirardi. Kaʼba kiswasini kiydirishni nazr qilgani uchun al-Ashraf Barsboydan izn soʻraganida u rad etib, javobida qoʻpollik qilgan; elchilar bir necha bor borib-kelgan, u hatto kiswa Kaʼbaning ichiga kiydirilsin yoki al-Ashrafning oʻziga yuborilsin, u kiydirsin deb ham soʻragan — ammo u muftiylarning javoblarini dalil qilib rad etaverdi. Soʻng u Barsboyga sharif deb daʼvo qilingan bir jamoani yuborganida sulton qattiq gʻazablanib, ularni saroy otxonasida yigʻdirib kaltaklatgan — kattasi halok boʻlishga yaqin qolgan — keyin ularni boshi bilan hovuzga tashlab, xizmatkorlar oyoqlaridan ushlab suvga botirgan va sulton bu asnoda ularni yuborgan kishini ochiq soʻkib, qadrini tushirgan; keyin: «Shohruhga aytinglar: koʻp gap faqat ayollarga yarashadi, erkaklarning, ayniqsa podshohlarning soʻzi — ish; mana men uning hurmatini sindirishni sizlardan boshladim, agar unda kuch boʻlsa, oldinga chiqsin», degan. Bu xabar yetgach, al-Ashraf tirikligicha talabidan sukut qilgan; al-Malik az-Zohir taxtga oʻtirgach unga tuhfalar yuborib, saltanatidan shodligini bildirgan va sakkiz yuz qirq oltinchi yilda nazrini bajarishga izn soʻraganida, sulton yomonlik va fitnani kesish uchun izn bergan — amirlar va aʼyonlarga bu ogʻir kelsa ham, sulton ularning soʻziga qaramagan. Elchilari kiswa bilan sakkiz yuz qirq sakkizinchi yil ramazonida yuzga yaqin kishi bilan yetib kelgan; ular izzat bilan kutib olingan, kiswani Qohiradagi kiswa noziri olib sotishi va Kaʼbaning ichiga kiydirilishi buyurilgan; qaytishlarida esa qalʼa darvozasida avom ularni toshboʻron qilib, soʻkib, talagan — sulton bundan ranjib, fitna qoʻzgʻatganlarning baʼzisini tutib, bir jamoaning qoʻlini kestirgan va koʻngillarini olish uchun ularni ulugʻlagan. Shunga qaramay u Shom yurtlariga qarab qoʻzgʻalgan va sulton hududlariga yetganda, sakkiz yuz ellik birinchi yilda vafot etgan; kiswa esa ming dinorga ham arzimasdi deyiladi.Ҳирот, Самарқанд, Бухоро, Шероз ва уларга туташ ажам юртларининг соҳиби — аслида мутлақ Шарқ подшоҳи. Акасининг ўғли Халил ибн Амирон Шоҳ ибн Темурдан кейин мулкни олган ва йўли мақталган. Миср подшоҳлари билан ёзишиб турар, бир-бирига ҳадялар юборишарди. Салобатли, ҳурмати катта, сўзи ўткир — отасига яқин эди, бироқ умуман иффат ва адолат билан, илм ва унинг аҳлига мойиллик билан. Ундан Миср султонига «Фатҳ ал-Борий»ни сўраб хат келган; муаллифи уни ҳали тугатмагани учун бир қисми юборилиб, қолгани кейин жўнатилган. Камтар, раиятига суюкли, илм аҳлини улуғлаб ҳожатларини битирувчи, молни фақат ўз ўрнига қўювчи эди; бадани заиф бўлиб, кўпинча фалаж тутарди; самўни севар, ҳатто уни билар ва уд чаларди, шу билан бирга ибодат ва вирдлардан улуши бор эди, тўлиқ таҳоратга риоя қилар, қиблага юзланиб, олдига мушаф қўйиб ўтирарди. Каъба кисвасини кийдиришни назр қилгани учун ал-Ашраф Барсбойдан изн сўраганида у рад этиб, жавобида қўполлик қилган; элчилар бир неча бор бориб-келган, у ҳатто кисва Каъбанинг ичига кийдирилсин ёки ал-Ашрафнинг ўзига юборилсин, у кийдирсин деб ҳам сўраган — аммо у муфтийларнинг жавобларини далил қилиб рад этаверди. Сўнг у Барсбойга шариф деб даъво қилинган бир жамоани юборганида султон қаттиқ ғазабланиб, уларни сарой отхонасида йиғдириб калтаклатган — каттаси ҳалок бўлишга яқин қолган — кейин уларни боши билан ҳовузга ташлаб, хизматкорлар оёқларидан ушлаб сувга ботирган ва султон бу аснода уларни юборган кишини очиқ сўкиб, қадрини туширган; кейин: «Шоҳруҳга айтинглар: кўп гап фақат аёлларга ярашади, эркакларнинг, айниқса подшоҳларнинг сўзи — иш; мана мен унинг ҳурматини синдиришни сизлардан бошладим, агар унда куч бўлса, олдинга чиқсин», деган. Бу хабар етгач, ал-Ашраф тириклигича талабидан сукут қилган; ал-Малик аз-Зоҳир тахтга ўтиргач унга туҳфалар юбориб, салтанатидан шодлигини билдирган ва саккиз юз қирқ олтинчи йилда назрини бажаришга изн сўраганида, султон ёмонлик ва фитнани кесиш учун изн берган — амирлар ва аъёнларга бу оғир келса ҳам, султон уларнинг сўзига қарамаган. Элчилари кисва билан саккиз юз қирқ саккизинчи йил рамазонида юзга яқин киши билан етиб келган; улар иззат билан кутиб олинган, кисвани Қоҳирадаги кисва нозири олиб сотиши ва Каъбанинг ичига кийдирилиши буюрилган; қайтишларида эса қалъа дарвозасида авом уларни тошбўрон қилиб, сўкиб, талаган — султон бундан ранжиб, фитна қўзғатганларнинг баъзисини тутиб, бир жамоанинг қўлини кестирган ва кўнгилларини олиш учун уларни улуғлаган. Шунга қарамай у Шом юртларига қараб қўзғалган ва султон ҳудудларига етганда, саккиз юз эллик биринчи йилда вафот этган; кисва эса минг динорга ҳам арзимасди дейилади.
Manba: al-Badr at-Toliʼ (ash-Shavkoniy), b. 271Манба: ал-Бадр ат-Толиъ (аш-Шавконий), б. 271