حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ الْقَعْنَبِيُّ، عَنْ مَالِكٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنِ ابْنِ مُحَيِّصَةَ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّهُ اسْتَأْذَنَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي إِجَارَةِ الْحَجَّامِ فَنَهَاهُ عَنْهَا فَلَمْ يَزَلْ يَسْأَلُهُ وَيَسْتَأْذِنُهُ حَتَّى أَمَرَهُ أَنِ اعْلِفْهُ نَاضِحَكَ وَرَقِيقَكَ .
Muhayyisa ibn Kaʼb (roziyallohu anhu) otasidan rivoyat qiladiki, u Rasululloh ﷺdan qon oluvchining (hajjomning) haqi (ijarasi) haqida ruxsat soʻradi, u zot esa uni undan qaytardilar. Soʻng u toʻxtovsiz soʻrayverdi va ruxsat tilayverdi, nihoyat u zot unga: «Uni suv tashuvchi tuyangga va qulingga yedirgin», deb buyurdilar.Муҳаййиса ибн Каъб (розияллоҳу анҳу) отасидан ривоят қиладики, у Расулуллоҳ ﷺдан қон олувчининг (ҳажжомнинг) ҳақи (ижараси) ҳақида рухсат сўради, у зот эса уни ундан қайтардилар. Сўнг у тўхтовсиз сўрайверди ва рухсат тилайверди, ниҳоят у зот унга: «Уни сув ташувчи туянгга ва қулингга едиргин», деб буюрдилар.