حَدَّثَنَا مُسْلِمُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنِ الشَّعْبِيِّ، عَنْ أُمِّ سَلَمَةَ، قَالَتْ مَا خَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم مِنْ بَيْتِي قَطُّ إِلاَّ رَفَعَ طَرْفَهُ إِلَى السَّمَاءِ فَقَالَ " اللَّهُمَّ إِنِّي أَعُوذُ بِكَ أَنْ أَضِلَّ أَوْ أُضَلَّ أَوْ أَزِلَّ أَوْ أُزَلَّ أَوْ أَظْلِمَ أَوْ أُظْلَمَ أَوْ أَجْهَلَ أَوْ يُجْهَلَ عَلَىَّ " .
Muslim ibn Ibrohim bizga aytib berib, bizga Shuʼba aytib berib, u Mansurdan, u ash-Shaʼbiydan, u Ummu Salama (roziyallohu anho)dan rivoyat qiladi. U aytdi: Nabiy ﷺ uyimdan hech qachon chiqmas edilar, magar koʻzlarini osmonga koʻtarib: «Allohumma inni aʼuzu bika an azilla av uzalla, av azilla av uzalla, av azlima av uzlama, av ajhala av yujhala alayya (Ey Alloh! Men Sendan adashishimdan yoki adashtirilishimdan, toyilishimdan yoki toydirilishimdan, zulm qilishimdan yoki zulmga uchrashimdan, johillik qilishimdan yoki menga johillik qilinishidan panoh tilayman)», der edilar.Муслим ибн Иброҳим бизга айтиб бериб, бизга Шуъба айтиб бериб, у Мансурдан, у аш-Шаъбийдан, у Умму Салама (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилади. У айтди: Набий ﷺ уйимдан ҳеч қачон чиқмас эдилар, магар кўзларини осмонга кўтариб: «Аллоҳумма инни аъузу бика ан азилла ав узалла, ав азилла ав узалла, ав азлима ав узлама, ав ажҳала ав южҳала алайя (Эй Аллоҳ! Мен Сендан адашишимдан ёки адаштирилишимдан, тойилишимдан ёки тойдирилишимдан, зулм қилишимдан ёки зулмга учрашимдан, жоҳиллик қилишимдан ёки менга жоҳиллик қилинишидан паноҳ тилайман)», дер эдилар.