حَدَّثَنَا بَهْزٌ حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ سَلَمَةَ قَالَ أَنْبَأَنَا يَعْلَى بْنُ عَطَاءٍ عَنْ أَبِي عَلْقَمَةَ وَقَالَ أَبُو عَوَانَةَ الْأَنْصَارِيُّ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَأَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ قَالَ مَنْ أَطَاعَنِي فَقَدْ أَطَاعَ اللَّهَ وَمَنْ عَصَانِي فَقَدْ عَصَى اللَّهَ وَمَنْ أَطَاعَ الْأَمِيرَ فَقَدْ أَطَاعَنِي وَمَنْ عَصَى الْأَمِيرَ فَقَدْ عَصَانِي وَالْأَمِيرُ مِجَنٌّ فَإِذَا كَبَّرَ فَكَبِّرُوا وَإِذَا رَكَعَ فَارْكَعُوا وَإِذَا قَالَ سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ فَقُولُوا اللَّهُمَّ رَبَّنَا لَكَ الْحَمْدُ فَإِنَّهُ إِذَا وَافَقَ ذَلِكَ قَوْلَ الْمَلَائِكَةِ غُفِرَ لَكُمْ وَإِنْ صَلَّى قَاعِدًا فَصَلُّوا قُعُودًا
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ: «Kim menga itoat qilsa, Allohga itoat qilibdi; kim menga osiy boʻlsa, Allohga osiy boʻlibdi. Kim amirga itoat qilsa, menga itoat qilibdi; kim amirga osiy boʻlsa, menga osiy boʻlibdi. Amir — qalqondir. U takbir aytganda, sizlar ham takbir aytinglar; u rukuʼ qilganda, sizlar ham rukuʼ qilinglar; u ‹samiʼallohu liman hamidah› deganda, sizlar ‹allohumma robbano lakal-hamd› denglar; zero, bu farishtalarning soʻziga muvofiq kelsa, sizlar magʻfirat qilinasizlar. Agar u oʻtirib namoz oʻqisa, sizlar ham oʻtirib oʻqinglar», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ: «Ким менга итоат қилса, Аллоҳга итоат қилибди; ким менга осий бўлса, Аллоҳга осий бўлибди. Ким амирга итоат қилса, менга итоат қилибди; ким амирга осий бўлса, менга осий бўлибди. Амир — қалқондир. У такбир айтганда, сизлар ҳам такбир айтинглар; у рукуъ қилганда, сизлар ҳам рукуъ қилинглар; у ‹самиъаллоҳу лиман ҳамидаҳ› деганда, сизлар ‹аллоҳумма роббано лакал-ҳамд› денглар; зеро, бу фаришталарнинг сўзига мувофиқ келса, сизлар мағфират қилинасизлар. Агар у ўтириб намоз ўқиса, сизлар ҳам ўтириб ўқинглар», дедилар.