حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ آدَمَ حَدَّثَنَا إِسْرَائِيلُ عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ عَنْ سَعِيدِ بْنِ أَبِي كَرِبٍ عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ قَالَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَخْطُبُ إِلَى خَشَبَةٍ فَلَمَّا جُعِلَ مِنْبَرٌ حَنَّتْ حَنِينَ النَّاقَةِ إِلَى وَلَدِهَا فَأَتَاهَا فَوَضَعَ يَدَهُ عَلَيْهَا فَسَكَنَتْ
Jobir ibn Abdulloh (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ bir yogʻoch (ustun)ga suyanib xutba qilar edilar. Minbar yasalganida, u (yogʻoch) tuya bolasini (soqinib) ingraganidek ingradi. Shunda u zot uning oldiga borib, qoʻllarini uning ustiga qoʻydilar, u tinchidi.Жобир ибн Абдуллоҳ (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ бир ёғоч (устун)га суяниб хутба қилар эдилар. Минбар ясалганида, у (ёғоч) туя боласини (соқиниб) инграганидек ингради. Шунда у зот унинг олдига бориб, қўлларини унинг устига қўйдилар, у тинчиди.