حَدَّثَنَا أَبُو الْعَلَاءِ الْحَسَنُ بْنُ سَوَّارٍ حَدَّثَنَا لَيْثٌ عَنْ مُعَاوِيَةَ عَنْ أَبِي حَلْبَسٍ يَزِيدَ بْنِ مَيْسَرَةَ قَالَ سَمِعْتُ أُمَّ الدَّرْدَاءِ تَقُولُ سَمِعْتُ أَبَا الدَّرْدَاءِ يَقُولُسَمِعْتُ أَبَا الْقَاسِمِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَقُولُ مَا سَمِعْتُهُ يُكَنِّيهِ قَبْلَهَا وَلَا بَعْدَهَا يَقُولُ إِنَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ يَقُولُ يَا عِيسَى إِنِّي بَاعِثٌ مِنْ بَعْدِكَ أُمَّةً إِنْ أَصَابَهُمْ مَا يُحِبُّونَ حَمِدُوا اللَّهَ وَشَكَرُوا وَإِنْ أَصَابَهُمْ مَا يَكْرَهُونَ احْتَسَبُوا وَصَبَرُوا وَلَا حِلْمَ وَلَا عِلْمَ قَالَ يَا رَبِّ كَيْفَ هَذَا لَهُمْ وَلَا حِلْمَ وَلَا عِلْمَ قَالَ أُعْطِيهِمْ مِنْ حِلْمِي وَعِلْمِي
Abu Dardo (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Men Abul-Qosim ﷺning shunday deganlarini eshitdim — men u zotning bundan oldin ham, keyin ham shu kunya bilan atalganini eshitmaganman: «Aziz va Jalil Alloh: ‹Ey Iso, Men sendan keyin bir ummatni yuboruvchiman: ularga sevadigan narsalari yetsa, Allohga hamd aytadilar va shukr qiladilar, yoqmaydigan narsa yetsa, (ajrini Allohdan umid qilib) sabr qiladilar. Holbuki ularda na hilm, na ilm bordir›, deydi. (Iso): ‹Ey Robbim, ularda na hilm, na ilm boʻlmasa, bu ularga qanday nasib etadi?› dedi. (Alloh): ‹Men ularga Oʻz hilmimdan va ilmimdan beraman›, dedi».Абу Дардо (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Мен Абул-Қосим ﷺнинг шундай деганларини эшитдим — мен у зотнинг бундан олдин ҳам, кейин ҳам шу куня билан аталганини эшитмаганман: «Азиз ва Жалил Аллоҳ: ‹Эй Исо, Мен сендан кейин бир умматни юборувчиман: уларга севадиган нарсалари етса, Аллоҳга ҳамд айтадилар ва шукр қиладилар, ёқмайдиган нарса етса, (ажрини Аллоҳдан умид қилиб) сабр қиладилар. Ҳолбуки уларда на ҳилм, на илм бордир›, дейди. (Исо): ‹Эй Роббим, уларда на ҳилм, на илм бўлмаса, бу уларга қандай насиб этади?› деди. (Аллоҳ): ‹Мен уларга Ўз ҳилмимдан ва илмимдан бераман›, деди».