حَدَّثَنَا الْحُسَيْنُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ ، نا أَحْمَدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ الْمَدَنِيُّ , نا مَالِكٌ , عَنِ ابْنِ شِهَابٍ , عَنْ سَالِمٍ , عَنْ أَبِيهِ , أَنَّهُ كَانَ يَقُولُ : " فِي قُبْلَةِ الرَّجُلِ امْرَأَتَهُ وَجَسِّهِ بِيَدِهِ مِنَ الْمُلامَسَةِ , وَمَنْ قَبَّلَ امْرَأَتَهُ أَوْ جَسَّهَا بِيَدِهِ فَقَدْ وَجَبَ عَلَيْهِ الْوُضُوءُ " . صَحِيحٌ
Ibn Umar (roziyallohu anhumo) shunday derdi: «Kishining xotinini oʻpishi va qoʻli bilan ushlashi — mulomasa (teginish jumlasi)dandir. Kim xotinini oʻpsa yoki qoʻli bilan ushlasa, unga tahorat vojib boʻlibdi». Sahih.Ибн Умар (розияллоҳу анҳумо) шундай дерди: «Кишининг хотинини ўпиши ва қўли билан ушлаши — муломаса (тегиниш жумласи)дандир. Ким хотинини ўпса ёки қўли билан ушласа, унга таҳорат вожиб бўлибди». Саҳиҳ.