وَعَن أبي السَّائِب قَالَ: دَخَلْنَا عَلَى أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ فَبَيْنَمَا نحنُ جلوسٌ إِذ سمعنَا تَحت سَرِيره فَنَظَرْنَا فَإِذَا فِيهِ حَيَّةٌ فَوَثَبْتُ لِأَقْتُلَهَا وَأَبُو سَعِيدٍ يُصَلِّي فَأَشَارَ إِلَيَّ أَنِ اجْلِسْ فَجَلَسْتُ فَلَمَّا انْصَرَفَ أَشَارَ إِلَى بَيْتٍ فِي الدَّارِ فَقَالَ: أَتَرَى هَذَا البيتَ؟ فَقلت: نعم فَقَالَ: كَانَ فِيهِ فَتًى مِنَّا حَدِيثُ عَهْدٍ بِعُرْسٍ قَالَ: فَخَرَجْنَا مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ إِلَى الْخَنْدَقِ فَكَانَ ذَلِكَ الْفَتَى يَسْتَأْذِنُ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِأَنْصَافِ النَّهَارِ فَيَرْجِعُ إِلَى أَهْلِهِ فَاسْتَأْذَنَهُ يَوْمًا فَقَالَ لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «خُذْ عَلَيْكَ سِلَاحَكَ فَإِنِّي أَخْشَى عَلَيْكَ قُرَيْظَةَ» . فَأَخَذَ الرَّجُلُ سِلَاحَهُ ثُمَّ رَجَعَ فَإِذَا امْرَأَتُهُ بَيْنَ الْبَابَيْنِ قَائِمَةٌ فَأَهْوَى إِلَيْهَا بِالرُّمْحِ لِيَطْعَنَهَا بِهِ وَأَصَابَتْهُ غَيْرَةٌ فَقَالَتْ لَهُ: اكْفُفْ عَلَيْكَ رُمْحَكَ وَادْخُلِ الْبَيْتَ حَتَّى تَنْظُرَ مَا الَّذِي أَخْرَجَنِي فَدَخَلَ فَإِذَا بِحَيَّةٍ عَظِيمَةٍ مُنْطَوِيَةٍ عَلَى الْفِرَاشِ فَأَهْوَى إِلَيْهَا بِالرُّمْحِ فَانْتَظَمَهَا بِهِ ثُمَّ خَرَجَ فَرَكَزَهُ فِي الدَّارِ فَاضْطَرَبَتْ عَلَيْهِ فَمَا يُدْرَى أَيُّهُمَا كَانَ أَسْرَعَ مَوْتًا: الْحَيَّةُ أَمِ الْفَتَى؟ قَالَ: فَجِئْنَا رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَذَكَرْنَا ذَلِكَ لَهُ وَقُلْنَا: ادْعُ اللَّهَ يُحْيِيهِ لَنَا فَقَالَ: «اسْتَغْفِرُوا لِصَاحِبِكُمْ» ثُمَّ قَالَ: «إِنَّ لِهَذِهِ الْبُيُوتِ عَوَامِرَ فَإِذَا رأيتُم مِنْهَا شَيْئا فحرِّجوا عَلَيْهَا ثَلَاثًا فإنْ ذَهَبَ وَإِلَّا فَاقْتُلُوهُ فَإِنَّهُ كَافِرٌ» . وَقَالَ لَهُمْ: «اذْهَبُوا فَادْفِنُوا صَاحِبَكُمْ» وَفِي رِوَايَةٍ قَالَ: «إِنَّ بالمدينةِ جِنَّاً قد أَسْلمُوا فَإِذا رأيتُم مِنْهُم شَيْئًا فَآذِنُوهُ ثَلَاثَةَ أَيَّامٍ فَإِنْ بَدَا لَكُمْ بَعْدَ ذَلِكَ فَاقْتُلُوهُ فَإِنَّمَا هُوَ شَيْطَانٌ» . رَوَاهُ مُسلم
Abu Said al-Xudriy (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Abus-Soib, Hishom ibn Zuhraning ozod qilgan quli Abu Said al-Xudriyning uyiga kirdi. U dedi: Men uni namoz oʻqiyotgan holatda topdim, shuning uchun namozini tamomlashini kutib oʻtirdim. Shu payt uyning bir burchagidagi xurmo shoxlarining (orasida) bir shitirlash eshitdim, qarasam — bir ilon. Men uni oʻldirmoq uchun sapchib turdim. Shunda u menga «oʻtir» deb ishora qildi, men ham oʻtirdim. (Namozdan) boʻshagach, u uydagi bir xonaga ishora qilib: «Sen bu xonani koʻryapsanmi?» dedi. Men: «Ha», dedim. U dedi: «Bizda yaqinda uylangan bir yigit bor edi. Biz Rasululloh ﷺ bilan birga Xandakka (jangga) chiqdik. Oʻsha yigit kunduzi (jangdan) Rasululloh ﷺ dan ruxsat soʻrab, ahliga (xotini oldiga) qaytar edi. Bir kuni undan ruxsat soʻradi, Rasululloh ﷺ unga: ‹Yoningga qurolingni ol, chunki men sen haqingda Qurayza (qabilasi)dan xavotirdaman›, dedilar. Shunda u kishi qurolini olib, soʻng (uyiga) qaytdi. Qarasa — xotini ikki eshik orasida tik turibdi. U rashk qilib, nayza bilan unga nayza sanchmoqchi boʻldi. Shunda xotini: ‹Nayzangni oʻzingdan tut (toxta) va uyga kirib, meni (uydan) nima chiqarganini koʻr›, dedi. U kirib qarasa — toʻshakka oʻralib yotgan katta bir ilon. U nayza bilan unga tashlanib, uni nayzaga sanchdi, soʻng chiqib uni hovliga sanchib qoʻydi. Shunda ilon unga (oʻralib) talvasaga tushdi va qaysi biri tezroq oʻldi — ilonmi yo yigitmi — bilib boʻlmadi». U dedi: «Biz Rasululloh ﷺ ning oldilariga kelib, buni u zotga aytdik va: ‹Allohga duo qiling, uni biz uchun tiriltirsin›, dedik. Shunda u zot: ‹Doʻstingiz uchun magʻfirat soʻranglar›, dedilar. Soʻng: ‹Madinada Islomni qabul qilgan jinlar bor. Bas, ulardan biror narsani koʻrsangiz, unga uch kun (chiqib ketishi haqida) ogohlantirib qoʻyinglar; agar shundan keyin ham sizga koʻrinsa, uni oʻldiringlar, chunki u shaytondir›, dedilar».Абу Саид ал-Худрий (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Абус-Соиб, Ҳишом ибн Зуҳранинг озод қилган қули Абу Саид ал-Худрийнинг уйига кирди. У деди: Мен уни намоз ўқиётган ҳолатда топдим, шунинг учун намозини тамомлашини кутиб ўтирдим. Шу пайт уйнинг бир бурчагидаги хурмо шохларининг (орасида) бир шитирлаш эшитдим, қарасам — бир илон. Мен уни ўлдирмоқ учун сапчиб турдим. Шунда у менга «ўтир» деб ишора қилди, мен ҳам ўтирдим. (Намоздан) бўшагач, у уйдаги бир хонага ишора қилиб: «Сен бу хонани кўряпсанми?» деди. Мен: «Ҳа», дедим. У деди: «Бизда яқинда уйланган бир йигит бор эди. Биз Расулуллоҳ ﷺ билан бирга Хандакка (жангга) чиқдик. Ўша йигит кундузи (жангдан) Расулуллоҳ ﷺ дан рухсат сўраб, аҳлига (хотини олдига) қайтар эди. Бир куни ундан рухсат сўради, Расулуллоҳ ﷺ унга: ‹Ёнингга қуролингни ол, чунки мен сен ҳақингда Қурайза (қабиласи)дан хавотирдаман›, дедилар. Шунда у киши қуролини олиб, сўнг (уйига) қайтди. Қараса — хотини икки эшик орасида тик турибди. У рашк қилиб, найза билан унга найза санчмоқчи бўлди. Шунда хотини: ‹Найзангни ўзингдан тут (тохта) ва уйга кириб, мени (уйдан) нима чиқарганини кўр›, деди. У кириб қараса — тўшакка ўралиб ётган катта бир илон. У найза билан унга ташланиб, уни найзага санчди, сўнг чиқиб уни ҳовлига санчиб қўйди. Шунда илон унга (ўралиб) талвасага тушди ва қайси бири тезроқ ўлди — илонми ё йигитми — билиб бўлмади». У деди: «Биз Расулуллоҳ ﷺ нинг олдиларига келиб, буни у зотга айтдик ва: ‹Аллоҳга дуо қилинг, уни биз учун тирилтирсин›, дедик. Шунда у зот: ‹Дўстингиз учун мағфират сўранглар›, дедилар. Сўнг: ‹Мадинада Исломни қабул қилган жинлар бор. Бас, улардан бирор нарсани кўрсангиз, унга уч кун (чиқиб кетиши ҳақида) огоҳлантириб қўйинглар; агар шундан кейин ҳам сизга кўринса, уни ўлдиринглар, чунки у шайтондир›, дедилар».