وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: أَتَى رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِلَحْمٍ فَرُفِعَ إِلَيْهِ الذِّرَاعُ وَكَانَتْ تُعْجِبُهُ فَنَهَسَ مِنْهَا. رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَابْن مَاجَه
(Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytdi:) Rasululloh ﷺga goʻ sht keltirildi; ularga (qoʻ ylning) kuragi koʻ tarib berildi — u (kurak) u zotga yoqar edi. U zot undan bir tishlab oldilar, soʻng (shunday) dedilar: «Men qiyomat kuni odamlarning sayyidiman; bu nimadan ekanini bilasizmi? Alloh avvalgilarni va keyingilarni — bir tekislikda toʻ playdi — (shunchaki)ki, (bir) chaqiruvchi ularning (barchasiga) (ovozini) eshittiradi, koʻ z (esa hammasini) teshib oʻ tadi (qamrab koʻ radi); quyosh yaqinlashadi va odamlarga — toqat qilolmas, koʻ tarolmas darajada — gʻam va shiddat yetadi. Shunda odamlar: ‹Sizlarga yetgan (azob)ni koʻ rmaysizmi? Robbingiz huzurida sizlarga shafoat qiladigan (kim)ni izlab koʻ rmaysizmi?› deydi. Baʼzi odamlar baʼzisiga: ‹Odam (Atoga) boring› deydi. Ular Odam alayhissalomning oldiga kelib: ‹Sen — basharning otasisan; Alloh seni Oʻ z qoʻ li bilan yaratdi, senga Oʻ z ruhidan pufladi, farishtalarga buyurdi — ular senga sajda qildi; bizga Robbing huzurida shafoat qil; biz qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. Odam: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin (hech qachon) bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin (ham) bunday gʻ azablanmaydi; u meni daraxtdan qaytargan edi, men unga osiy boʻ ldim; nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Nuhga boringlar› deydi. Ular Nuhga kelib: ‹Ey Nuh, sen — yer ahliga (yuborilgan) paygʻambarlarning birinchisisan; Alloh seni ‹koʻ p shukr qiluvchi banda› deb atadi; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. U: ‹Albatta Robbim azza va jalla bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi; menga bir duo bor edi, men uni oʻ z qavmimga (qarshi) qilgan edim; nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Ibrohimga boringlar› deydi. Ular Ibrohimga kelib: ‹Ey Ibrohim, sen — Allohning paygʻambari va yer ahlidan Uning xalili (doʻ sti)san; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. U ularga: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi; men uch marta yolgʻon (deb tushuniladigan gap) aytgan edim (Abu Hayyon ularni hadisda zikr qildi); nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Musoga boringlar› deydi. Ular Musoga kelib: ‹Ey Muso, sen — Allohning Rasulisan; Alloh seni Oʻ z risolati va kalomi bilan odamlardan afzal qildi; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. U: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi; men oʻ ldirishga buyurilmagan bir jonni oʻ ldirgan edim; nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Isoga boringlar› deydi. Ular Isoga kelib: ‹Ey Iso, sen — Allohning Rasuli va Uning kalimasisan — uni Maryamga tashlagan — hamda Undan (boʻ lgan) ruhsan; sen beshikda (goʻ dak holda) odamlar bilan gapirgansan; bizga shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. Iso: ‹Albatta Robbim bugun shunday gʻ azab qildiki, bundan oldin bunday gʻ azablanmagan va bundan keyin bunday gʻ azablanmaydi› deydi (u hech bir gunoh zikr qilmadi); ‹nafsim, nafsim, nafsim! Mendan boshqaga boringlar, Muhammadga ﷺ boringlar› deydi. Ular Muhammadning ﷺ oldiga kelib: ‹Ey Muhammad, sen — Allohning Rasuli va paygʻambarlarning xotamisan; Alloh sening avvalgi va keyingi gunohlaringni magʻ firat qilgan; bizga Robbing huzurida shafoat qil; qaysi (ahvol)da ekanimizni koʻ rmaysanmi?› deydi. Shunda men joʻnab, Arsh ostiga kelaman va Robbim azza va jallaga sajda qilib yiqilaman; soʻng Alloh menga — Oʻ zining hamd va goʻzal sanolaridan — mendan oldin hech kimga ochmagan (bir) narsani ochadi; soʻng: ‹Ey Muhammad, boshing(ni) koʻ tar; soʻra — berilasan; shafoat qil — shafoating qabul qilinadi› deyiladi. Men boshimni koʻ taraman va: ‹Ummatim, ey Robbim, ummatim, ey Robbim› deyman. Shunda: ‹Ey Muhammad, ummatingdan hisobsiz (kiritiladigan)larni jannat eshiklaridan oʻ ng eshikdan kiritgin; ular bundan boshqa eshiklarda (ham) odamlar bilan sherikdir› deyiladi.» Soʻng u zot: «Nafsim qoʻ lida (boʻ lgan) Zotga qasamki, jannat eshiklaridan (bir eshik)ning ikki tabaqasi orasi — Makka bilan Himyar (yoki: Makka bilan Busro) orasidek (uzoq)dir», dedilar.(Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтди:) Расулуллоҳ ﷺга гў шт келтирилди; уларга (қў йлнинг) кураги кў тариб берилди — у (курак) у зотга ёқар эди. У зот ундан бир тишлаб олдилар, сўнг (шундай) дедилар: «Мен қиёмат куни одамларнинг саййидиман; бу нимадан эканини биласизми? Аллоҳ аввалгиларни ва кейингиларни — бир текисликда тў плайди — (шунчаки)ки, (бир) чақирувчи уларнинг (барчасига) (овозини) эшиттиради, кў з (эса ҳаммасини) тешиб ў тади (қамраб кў ради); қуёш яқинлашади ва одамларга — тоқат қилолмас, кў таролмас даражада — ғам ва шиддат етади. Шунда одамлар: ‹Сизларга етган (азоб)ни кў рмайсизми? Роббингиз ҳузурида сизларга шафоат қиладиган (ким)ни излаб кў рмайсизми?› дейди. Баъзи одамлар баъзисига: ‹Одам (Атога) боринг› дейди. Улар Одам алайҳиссаломнинг олдига келиб: ‹Сен — башарнинг отасисан; Аллоҳ сени Ў з қў ли билан яратди, сенга Ў з руҳидан пуфлади, фаришталарга буюрди — улар сенга сажда қилди; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; биз қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. Одам: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин (ҳеч қачон) бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин (ҳам) бундай ғ азабланмайди; у мени дарахтдан қайтарган эди, мен унга осий бў лдим; нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Нуҳга боринглар› дейди. Улар Нуҳга келиб: ‹Эй Нуҳ, сен — ер аҳлига (юборилган) пайғамбарларнинг биринчисисан; Аллоҳ сени ‹кў п шукр қилувчи банда› деб атади; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. У: ‹Албатта Роббим азза ва жалла бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди; менга бир дуо бор эди, мен уни ў з қавмимга (қарши) қилган эдим; нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Иброҳимга боринглар› дейди. Улар Иброҳимга келиб: ‹Эй Иброҳим, сен — Аллоҳнинг пайғамбари ва ер аҳлидан Унинг халили (дў сти)сан; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. У уларга: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди; мен уч марта ёлғон (деб тушуниладиган гап) айтган эдим (Абу Ҳайён уларни ҳадисда зикр қилди); нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Мусога боринглар› дейди. Улар Мусога келиб: ‹Эй Мусо, сен — Аллоҳнинг Расулисан; Аллоҳ сени Ў з рисолати ва каломи билан одамлардан афзал қилди; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. У: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди; мен ў лдиришга буюрилмаган бир жонни ў лдирган эдим; нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Исога боринглар› дейди. Улар Исога келиб: ‹Эй Исо, сен — Аллоҳнинг Расули ва Унинг калимасисан — уни Марямга ташлаган — ҳамда Ундан (бў лган) руҳсан; сен бешикда (гў дак ҳолда) одамлар билан гапиргансан; бизга шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. Исо: ‹Албатта Роббим бугун шундай ғ азаб қилдики, бундан олдин бундай ғ азабланмаган ва бундан кейин бундай ғ азабланмайди› дейди (у ҳеч бир гуноҳ зикр қилмади); ‹нафсим, нафсим, нафсим! Мендан бошқага боринглар, Муҳаммадга ﷺ боринглар› дейди. Улар Муҳаммаднинг ﷺ олдига келиб: ‹Эй Муҳаммад, сен — Аллоҳнинг Расули ва пайғамбарларнинг хотамисан; Аллоҳ сенинг аввалги ва кейинги гуноҳларингни мағ фират қилган; бизга Роббинг ҳузурида шафоат қил; қайси (аҳвол)да эканимизни кў рмайсанми?› дейди. Шунда мен жўнаб, Арш остига келаман ва Роббим азза ва жаллага сажда қилиб йиқиламан; сўнг Аллоҳ менга — Ў зининг ҳамд ва гўзал саноларидан — мендан олдин ҳеч кимга очмаган (бир) нарсани очади; сўнг: ‹Эй Муҳаммад, бошинг(ни) кў тар; сўра — бериласан; шафоат қил — шафоатинг қабул қилинади› дейилади. Мен бошимни кў тараман ва: ‹Умматим, эй Роббим, умматим, эй Роббим› дейман. Шунда: ‹Эй Муҳаммад, умматингдан ҳисобсиз (киритиладиган)ларни жаннат эшикларидан ў нг эшикдан киритгин; улар бундан бошқа эшикларда (ҳам) одамлар билан шерикдир› дейилади.» Сўнг у зот: «Нафсим қў лида (бў лган) Зотга қасамки, жаннат эшикларидан (бир эшик)нинг икки табақаси ораси — Макка билан Ҳимяр (ёки: Макка билан Бусро) орасидек (узоқ)дир», дедилар.