وَعَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " يَخْرُجُ الدَّجَّالُ فَيَتَوَّجُهُ قِبَلَهُ رَجُلٌ مِنَ الْمُؤْمِنِينَ فَيَلْقَاهُ الْمَسَالِحُ مَسَالِحُ الدَّجَّالِ. فَيَقُولُونَ لَهُ: أَيْنَ تَعْمِدُ؟ فَيَقُولُ: أَعْمِدُ إِلَى هَذَا الَّذِي خَرَجَ. قَالَ: فَيَقُولُونَ لَهُ: أَو مَا تبَارك وَتَعَالَى ؤمن بِرَبِّنَا؟ فَيَقُولُ: مَا بِرَبِّنَا خَفَاءٌ. فَيَقُولُونَ: اقْتُلُوهُ. فَيَقُولُ بَعْضُهُمْ لِبَعْضٍ: أَلَيْسَ قَدْ نَهَاكُمْ رَبُّكُمْ أَنْ تَقْتُلُوا أَحَدًا دُونَهُ ". قَالَ: " فَيَنْطَلِقُونَ بِهِ إِلَى الدَّجَّالِ فَإِذَا رَآهُ الْمُؤْمِنُ قَالَ: يَا أَيُّهَا النَّاسُ هَذَا الدَّجَّالُ الَّذِي ذَكَرَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ ". قَالَ: " فَيَأْمُرُ الدَّجَّال بِهِ فَيُشَبَّحُ. فَيَقُولُ: خُذُوهُ وَشُجُّوهُ فَيُوسَعُ ظَهْرُهُ وَبَطْنُهُ ضَرْبًا ". قَالَ: " فَيَقُول: أَوَ مَا تُؤْمِنُ بِي؟ " قَالَ: " فَيَقُولُ: أَنْتَ الْمَسِيحُ الْكَذَّابُ ". قَالَ: «فيؤْمر بِهِ فَيْؤشَرُ بالمنشارِ مِنْ مَفْرِقِهِ حَتَى يُفَرَّقَ بَيْنَ رِجْلَيْهِ» . قَالَ: " ثُمَّ يَمْشِي الدَّجَّالُ بَيْنَ الْقِطْعَتَيْنِ ثُمَّ يَقُولُ لَهُ: أتؤمنُ بِي؟ فَيَقُول: مَا ازْدَدْتُ إِلَّا بَصِيرَةً ". قَالَ: " ثُمَّ يَقُولُ: يَا أَيُّهَا النَّاسُ إِنَّهُ لَا يَفْعَلُ بَعْدِي بِأَحَدٍ مِنَ النَّاسِ ". قَالَ: «فَيَأْخُذُهُ الدَّجَّالُ لِيَذْبَحَهُ فَيُجْعَلُ مَا بَيْنَ رَقَبَتِهِ إِلَى تَرْقُوَتِهِ نُحَاسًا فَلَا يَسْتَطِيع إِليه سَبِيلا» قَالَ: «فَيَأْخذهُ بِيَدَيْهِ وَرِجْلَيْهِ فَيَقْذِفُ بِهِ فَيَحْسِبُ النَّاسُ أَنَّمَا قَذَفَهُ إِلَى النَّارِ وَإِنَّمَا أُلْقِيَ فِي الْجَنَّةُ» فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «هَذَا أَعْظَمُ النَّاسِ شَهَادَةً عِنْدَ رَبِّ الْعَالَمِينَ» . رَوَاهُ مُسلم
Abu Said al-Xudriy (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Dajjol chiqadi. Bas, moʻminlardan bir kishi uning tomoniga (yoʻl) oladi. Shunda unga (Dajjolning) qoʻriqchilari — Dajjolning posbonlari roʻbaroʻ keladilar va unga: ‹Qayoqqa qasd qilyapsan?› deydilar. U: ‹Mana shu chiqqan (Dajjol)ning oldiga qasd qilyapman›, deydi. (U zot) dedilar: Shunda ular unga: ‹Sen bizning Robbimizga iymon keltirmaysanmi?› deydilar. U: ‹Bizning Robbimizda hech qanday yashirinlik yoʻq (U ayon)›, deydi. Shunda ular: ‹Uni oʻldiringlar!› deydilar. Soʻng ularning baʼzilari baʼzilariga: ‹Robbingiz sizlarni Uning (Dajjolning) ruxsatisiz hech kimni oʻldirishdan qaytarmaganmidi?› deydilar. (U zot) dedilar: Bas, ular uni Dajjolning oldiga olib boradilar. Moʻmin uni koʻrgan paytida: ‹Ey odamlar! Mana shu — Rasululloh ﷺ zikr qilgan oʻsha Dajjoldir›, deydi. (U zot) dedilar: Shunda Dajjol uning haqida buyuradi-yu, u (orqasi bilan choʻzib bogʻlab) yotqiziladi. (Dajjol): ‹Uni ushlanglar va boshini yoringlar!› deydi. Bas, uning orqasi ham, qorni ham urib kengaytirib tashlanadi (boldan-boʻyni urib chiqiladi). (U zot) dedilar: Soʻng (Dajjol): ‹Sen menga iymon keltirmaysanmi?› deydi. (U zot) dedilar: U (moʻmin): ‹Sen yolgʻonchi Masih (Masihud-dajjol)san›, deydi. (U zot) dedilar: Shunda uning haqida buyuriladi-yu, u arra bilan boshining (sochi) ajraladigan joyidan ikki oyogʻi orasi ajragunicha arralanadi. (U zot) dedilar: Soʻng Dajjol ikki boʻlak orasida yuradi, keyin unga: ‹Tur!› deydi. Bas, u tik turadi (qaytadan butun boʻlib). (U zot) dedilar: Soʻng (Dajjol) unga: ‹Sen menga iymon keltirasanmi?› deydi. U: ‹Sen haqingda faqat ravshanligim ortdi (xolos)›, deydi. (U zot) dedilar: Soʻng u (moʻmin): ‹Ey odamlar! U mendan keyin hech bir kishiga bu ishni qila olmaydi!› deydi. (U zot) dedilar: Shunda Dajjol uni soʻyish uchun ushlaydi; bas, uning boʻyni bilan koʻkrak suyagi orasidagi joy misga aylantiriladi va u unga (oʻldirishga) hech qanday yoʻl topa olmaydi. (U zot) dedilar: Soʻng u (Dajjol) uni qoʻl-oyoqlaridan ushlaydi-da, uloqtiradi. Odamlar uni doʻzaxga uloqtirdi deb oʻylaydilar, holbuki u jannatga tashlangan boʻladi». Soʻng Rasululloh ﷺ: «Bu — olamlarning Robbi huzurida odamlarning shahidlik (martabasi) jihatidan eng ulugʻidir», dedilar.Абу Саид ал-Худрий (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Дажжол чиқади. Бас, мўминлардан бир киши унинг томонига (йўл) олади. Шунда унга (Дажжолнинг) қўриқчилари — Дажжолнинг посбонлари рўбарў келадилар ва унга: ‹Қаёққа қасд қиляпсан?› дейдилар. У: ‹Мана шу чиққан (Дажжол)нинг олдига қасд қиляпман›, дейди. (У зот) дедилар: Шунда улар унга: ‹Сен бизнинг Роббимизга иймон келтирмайсанми?› дейдилар. У: ‹Бизнинг Роббимизда ҳеч қандай яширинлик йўқ (У аён)›, дейди. Шунда улар: ‹Уни ўлдиринглар!› дейдилар. Сўнг уларнинг баъзилари баъзиларига: ‹Роббингиз сизларни Унинг (Дажжолнинг) рухсатисиз ҳеч кимни ўлдиришдан қайтармаганмиди?› дейдилар. (У зот) дедилар: Бас, улар уни Дажжолнинг олдига олиб борадилар. Мўмин уни кўрган пайтида: ‹Эй одамлар! Мана шу — Расулуллоҳ ﷺ зикр қилган ўша Дажжолдир›, дейди. (У зот) дедилар: Шунда Дажжол унинг ҳақида буюради-ю, у (орқаси билан чўзиб боғлаб) ётқизилади. (Дажжол): ‹Уни ушланглар ва бошини ёринглар!› дейди. Бас, унинг орқаси ҳам, қорни ҳам уриб кенгайтириб ташланади (болдан-бўйни уриб чиқилади). (У зот) дедилар: Сўнг (Дажжол): ‹Сен менга иймон келтирмайсанми?› дейди. (У зот) дедилар: У (мўмин): ‹Сен ёлғончи Масиҳ (Масиҳуд-дажжол)сан›, дейди. (У зот) дедилар: Шунда унинг ҳақида буюрилади-ю, у арра билан бошининг (сочи) ажраладиган жойидан икки оёғи ораси ажрагунича арраланади. (У зот) дедилар: Сўнг Дажжол икки бўлак орасида юради, кейин унга: ‹Тур!› дейди. Бас, у тик туради (қайтадан бутун бўлиб). (У зот) дедилар: Сўнг (Дажжол) унга: ‹Сен менга иймон келтирасанми?› дейди. У: ‹Сен ҳақингда фақат равшанлигим ортди (холос)›, дейди. (У зот) дедилар: Сўнг у (мўмин): ‹Эй одамлар! У мендан кейин ҳеч бир кишига бу ишни қила олмайди!› дейди. (У зот) дедилар: Шунда Дажжол уни сўйиш учун ушлайди; бас, унинг бўйни билан кўкрак суяги орасидаги жой мисга айлантирилади ва у унга (ўлдиришга) ҳеч қандай йўл топа олмайди. (У зот) дедилар: Сўнг у (Дажжол) уни қўл-оёқларидан ушлайди-да, улоқтиради. Одамлар уни дўзахга улоқтирди деб ўйлайдилар, ҳолбуки у жаннатга ташланган бўлади». Сўнг Расулуллоҳ ﷺ: «Бу — оламларнинг Робби ҳузурида одамларнинг шаҳидлик (мартабаси) жиҳатидан энг улуғидир», дедилар.