وَعَنْ أَنَسٍ قَالَ: كُنَّا بِالْمَدِينَةِ فَإِذَا أَذَّنَ الْمُؤَذِّنُ لِصَلَاةِ الْمَغْرِبِ ابْتَدَرُوا السَّوَارِيَ فَرَكَعُوا رَكْعَتَيْنِ حَتَّى إِنَّ الرَّجُلَ الْغَرِيبَ لَيَدْخُلُ الْمَسْجِدَ فَيَحْسَبُ أَنَّ الصَّلَاةَ قَدْ صُلِّيَتْ مِنْ كَثْرَةِ مَنْ يُصَلِّيهمَا. رَوَاهُ مُسلم
Anas ibn Molik (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: «Biz Madinada edik. Muazzin shom namoziga azon aytsa, (odamlar) ustunlar tomon shoshilib, ikki rakaatdan, ikki rakaatdan oʻqir edilar. Hatto gʻarib (notanish) kishi masjidga kirib, ularni oʻqiyotganlarning koʻpligidan namoz allaqachon oʻqib boʻlingan deb oʻylar edi».Анас ибн Молик (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: «Биз Мадинада эдик. Муаззин шом намозига азон айтса, (одамлар) устунлар томон шошилиб, икки ракаатдан, икки ракаатдан ўқир эдилар. Ҳатто ғариб (нотаниш) киши масжидга кириб, уларни ўқиётганларнинг кўплигидан намоз аллақачон ўқиб бўлинган деб ўйлар эди».