-وعن أبي هريرة -أو أبي سعيد الخدرى- رضي الله عنهما: شك الراوى، ولا يضر الشك في عين الصحابي: لأنهم كلهم عدول، قال لما كان غزوة تبوك، أصاب الناس مجاعة، فقالوا : يا رسول الله لو أذنت لنا فنحرنا نواضحنا، فأكلنا وادهنا؟ فقال رسول الله، صلى الله عليه وسلم: "افعلوا" فجاء عمر رضي الله عنه، فقال: يا رسول الله إن فعلت، قل الظهر، ولكن ادعهم بفضل أزوادهم، ثم ادع الله لهم عليها بالبركة لعل الله أن يجعل في ذلك البركة. فقال رسول الله، صلى الله عليه وسلم: “نعم” فدعا بنطع فبسطه، ثم دعا بفضل أزوادهم، فجعل الرجل يجئ بكف ذرة، ويجئ الآخر بكف تمر، ويجئ الآخر بكسرةٍ حتى اجتمع على النطع من ذلك شئ يسير، فدعا رسول الله، صلى الله عليه وسلم بالبركة، ثم قال: “خذوا في أوعيتكم فأخذوا في أوعيتهم حتى ما تركوا في العسكر وعاء إلا ملأوه، وأكلوا حتى شبعوا وفضل فضلة، فقال رسول الله صلى الله عليه وسلم :”أشهد أن لا إله إلا الله ، وأني رسول الله، لا يلقى الله بهما عبد غير شاك؛ فيحجب عن الجنة" ((رواه مسلم)).
Abu Hurayra yoki Abu Said (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi — al-Aʼmash shubha qildi: Tabuk gʻazoti boʻlganda, odamlarga ochlik yetdi. Ular: «Ey Allohning Rasuli, bizga ruxsat bersangiz, suv tashuvchi tuyalarimizni soʻyib, (goʻshtini) yesak va (yogʻini) moy qilsak», dedilar. Rasululloh ﷺ: «Qilinglar», dedilar. (Roviy) dedi: Shunda Umar kelib: «Ey Allohning Rasuli, agar shunday qilsangiz, ulov kamayib qoladi; lekin ularni ozuqalarining qoldigʻi bilan (chaqirib), soʻng ular uchun ustiga barakot (berishini) Allohdan soʻrang; shoyad Alloh unda (barakot) ato qilsa», dedi. Rasululloh ﷺ: «Ha», dedilar. (Roviy) dedi: (Paygʻambar) bir charm dasturxon (nitaʼ) keltirib, uni yoydilar; soʻng ularning ozuqalarining qoldigʻini (chaqirib) soʻradilar. (Roviy) dedi: Shunda bir kishi bir hovuch joʻxori bilan kelar, boshqasi bir hovuch xurmo bilan kelar, yana boshqasi bir boʻlak (non) bilan kelar edi — toki dasturxon ustida shulardan oz (miqdor) toʻplandi. (Roviy) dedi: Rasululloh ﷺ uning ustiga barakot (berishini) duo qildilar, soʻng: «Idishlaringizga oling», dedilar. (Roviy) dedi: Shunda ular idishlariga oldilar — toki lashkargohda toʻldirilmagan birorta idish qoldirmadilar. (Roviy) dedi: Ular toʻyguncha yedilar va yana (ortib) qoldi. Shunda Rasululloh ﷺ: «Allohdan boshqa iloh yoʻq va men Allohning Rasuli ekanimga guvohlik beraman. Shubha qilmaydigan banda Allohga (shu ikkisi bilan) yoʻliqsa, jannatdan toʻsilmaydi», dedilar.Абу Ҳурайра ёки Абу Саид (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади — ал-Аъмаш шубҳа қилди: Табук ғазоти бўлганда, одамларга очлик етди. Улар: «Эй Аллоҳнинг Расули, бизга рухсат берсангиз, сув ташувчи туяларимизни сўйиб, (гўштини) есак ва (ёғини) мой қилсак», дедилар. Расулуллоҳ ﷺ: «Қилинглар», дедилар. (Ровий) деди: Шунда Умар келиб: «Эй Аллоҳнинг Расули, агар шундай қилсангиз, улов камайиб қолади; лекин уларни озуқаларининг қолдиғи билан (чақириб), сўнг улар учун устига баракот (беришини) Аллоҳдан сўранг; шояд Аллоҳ унда (баракот) ато қилса», деди. Расулуллоҳ ﷺ: «Ҳа», дедилар. (Ровий) деди: (Пайғамбар) бир чарм дастурхон (нитаъ) келтириб, уни ёйдилар; сўнг уларнинг озуқаларининг қолдиғини (чақириб) сўрадилар. (Ровий) деди: Шунда бир киши бир ҳовуч жўхори билан келар, бошқаси бир ҳовуч хурмо билан келар, яна бошқаси бир бўлак (нон) билан келар эди — токи дастурхон устида шулардан оз (миқдор) тўпланди. (Ровий) деди: Расулуллоҳ ﷺ унинг устига баракот (беришини) дуо қилдилар, сўнг: «Идишларингизга олинг», дедилар. (Ровий) деди: Шунда улар идишларига олдилар — токи лашкаргоҳда тўлдирилмаган бирорта идиш қолдирмадилар. (Ровий) деди: Улар тўйгунча едилар ва яна (ортиб) қолди. Шунда Расулуллоҳ ﷺ: «Аллоҳдан бошқа илоҳ йўқ ва мен Аллоҳнинг Расули эканимга гувоҳлик бераман. Шубҳа қилмайдиган банда Аллоҳга (шу иккиси билан) йўлиқса, жаннатдан тўсилмайди», дедилар.