Abdulgʻaniy al-Maqdisiy
Muhaddis
Imom, olim, buyuk hofiz, sodiq, namuna, obid, asarga ergashuvchi, hofizlarning olimi — Taqiyuddin Abu Muhammad Abdulgʻaniy ibn Abdulvohid ibn Ali ibn Surur ibn Rofiʼ ibn Hasan ibn Jaʼfar al-Maqdisiy al-Jammoiliy, soʻngra ad-Dimashqiy — Solihiyada ulgʻaygan, hanbaliy; «al-Ahkom al-kubro» va «as-Sugʻro» sohibi. Zahabiy aytadi: uning tarjimai holini hofiz Ziyouddin al-Maqdisiy toʻplagan ikki juzda oʻqidim, keltirganlarimning aksari oʻshandan. Ziyo aytadi: u 541 h. yilda Jammoilda tugʻilgan, oʻylashimcha, rabiʼul-oxirda; onam aytdi: u shayx Muvaffaqdan toʻrt oy katta, Muvaffaq esa shaʼbonda tugʻilgan. Damashq, Iskandariya, Baytul-Maqdis, Misr, Bagʻdod, Harron, Mavsil, Isfahon va Hamadonda koʻp hadis eshitdi va koʻp yozdi. Abu-l-Fath ibn al-Battiy, Ali ibn Raboh al-Farro, shayx Abdulqodir al-Jiliy, Hibatulloh ibn Hilol ad-Daqqoq, Abu Zurʼa al-Maqdisiy, Maʼmar ibn al-Foxir, Ahmad ibn al-Muqarrab, Yahyo ibn Sobit, Abu Bakr ibn an-Naqur, Ahmad ibn Abdulgʻaniy al-Bojisroiy va boshqa bir necha kishidan Bagʻdodda; hofiz Abu Tohir as-Silafiydan — undan mingga yaqin juz yozib oldi; Damashqda Abu-l-Makorim ibn Hilol, Salmon ibn Ali ar-Rahabiy, Abu-l-Maoliy ibn Sobirdan; Misrda Muhammad ibn Ali ar-Rahabiy va Abdulloh ibn Barriydan; Isfahonda hofiz Abu Muso al-Madiniy, Abu-l-Vafo Mahmud ibn Hamako, Abu-l-Fath al-Xiraqiy, Ibn Yanol at-Turk, Muhammad ibn Abdulvohid as-Soigʻ, Habib ibn Ibrohim as-Sufiydan; Mavsilda Abu-l-Fazl at-Tusiy va bir toifadan eshitdi. Toki vafot etgunicha talab qilishdan, eshitishdan, yozishdan, tunni bedor oʻtkazishdan, maʼrufga buyurib munkardan qaytarishdan, taqvo, ibodat, roʻza, tahajjud va ilm tarqatishdan toʻxtamadi. Bagʻdodga ikki marta, Misrga ikki marta safar qildi. 561 h. boshida togʻavachchasi shayx Muvaffaq bilan Bagʻdodga bordi; ikkovi hali yosh yigit edi, odamlar ularni bagʻdodliklardan qoʻrqitgan edi. Hofizning mayli hadisga, Muvaffaqniki fiqhga edi; toʻrt yilcha Bagʻdodda qolib, avval shayx Abdulqodir huzurida tushdilar — u ularga yaxshilik qildi, ammo kelganlaridan ellik kecha oʻtib vafot etdi; soʻng Ibn al-Manniy huzurida fiqh va xilof bilan mashgʻul boʻldilar. 566 h. va yana 570 h. da Silafiy huzuriga, 570-yillardan keyin Isfahonga safar qilib, u yerdan yaxshi kitoblar toʻpladi. Ziyo uni tasvirlaydi: u qop-oq emas, balki buqdoyrang, sochi goʻzal, soqoli quyuq, peshonasi keng, gavdasi ulugʻ, boʻyi mukammal edi; yuzidan goʻyo nur chiqib turardi. Yigʻlash, koʻchirish va mutolaadan koʻzi zaiflashgan edi. Undan shayx Muvaffaquddin, hofiz Izzuddin Muhammad, hofiz Abu Muso Abdulloh va faqih Abu Sulaymon — oʻgʻillari, hofiz Ziyo, xatib Sulaymon ibn Rahma al-Asʼardiy, al-Baho Abdurrahmon, faqih Muhammad al-Yuniniy, az-Zayn ibn Abdaddoim, Abu-l-Hajjoj ibn Xalil, at-Taqiy al-Yaldoniy, ash-Shihob al-Qusiy, Abdulaziz ibn Abduljabbor al-Qalonisiy, voiz Usmon ibn Makkiy ash-Shoriʼiy, Ahmad ibn Homid al-Artohiy, Ismoil ibn Abdulqaviy ibn Azzun, Abu Iso Abdulloh ibn Alloq ar-Razzoz va koʻp kishilar rivoyat qildilar; oxirgi vafot etgani Saʼduddin Muhammad ibn Muhalhal al-Jayniydir. Ijozat bilan esa Zahabiyning shayxi Ahmad ibn Abu-l-Xayr al-Haddod rivoyat qilgan. Hifzi haqida Ziyouddin aytadi: shayximiz hofizdan qaysi hadis soʻralsa, uni zikr qilib, bayon qilar, sahih yo saqimligini aytar; qaysi kishi soʻralsa, «U falonchining oʻgʻli falon» deb nasabini keltirar edi — u hadisda amirul-moʻminin edi. Bir kishi unga: «Bir odam sen yuz ming hadis yodlaysan, deb taloq bilan qasam ichdi», deganda, u: «Koʻproq desa ham rost aytardi!» dedi. Minbarda kitobsiz oʻqishni soʻrashsa, isnodlari bilan yoddan hadis oʻqir edi; nega har doim kitobsiz oʻqimaysiz, deyilganda: «Ujbdan qoʻrqaman», degan. Tojiddin al-Kindiy: «Doraqutniydan keyin hofiz Abdulgʻaniyga oʻxshagan kishi boʻlmadi», degan.Имом, олим, буюк ҳофиз, содиқ, намуна, обид, асарга эргашувчи, ҳофизларнинг олими — Тақиюддин Абу Муҳаммад Абдулғаний ибн Абдулвоҳид ибн Али ибн Сурур ибн Рофиъ ибн Ҳасан ибн Жаъфар ал-Мақдисий ал-Жаммоилий, сўнгра ад-Димашқий — Солиҳияда улғайган, ҳанбалий; «ал-Аҳком ал-кубро» ва «ас-Суғро» соҳиби. Заҳабий айтади: унинг таржимаи ҳолини ҳофиз Зиёуддин ал-Мақдисий тўплаган икки жузда ўқидим, келтирганларимнинг аксари ўшандан. Зиё айтади: у 541 ҳ. йилда Жаммоилда туғилган, ўйлашимча, рабиъул-охирда; онам айтди: у шайх Муваффақдан тўрт ой катта, Муваффақ эса шаъбонда туғилган. Дамашқ, Искандария, Байтул-Мақдис, Миср, Бағдод, Ҳаррон, Мавсил, Исфаҳон ва Ҳамадонда кўп ҳадис эшитди ва кўп ёзди. Абу-л-Фатҳ ибн ал-Баттий, Али ибн Рабоҳ ал-Фарро, шайх Абдулқодир ал-Жилий, Ҳибатуллоҳ ибн Ҳилол ад-Даққоқ, Абу Зуръа ал-Мақдисий, Маъмар ибн ал-Фохир, Аҳмад ибн ал-Муқарраб, Яҳё ибн Собит, Абу Бакр ибн ан-Нақур, Аҳмад ибн Абдулғаний ал-Божисроий ва бошқа бир неча кишидан Бағдодда; ҳофиз Абу Тоҳир ас-Силафийдан — ундан мингга яқин жуз ёзиб олди; Дамашқда Абу-л-Макорим ибн Ҳилол, Салмон ибн Али ар-Раҳабий, Абу-л-Маолий ибн Собирдан; Мисрда Муҳаммад ибн Али ар-Раҳабий ва Абдуллоҳ ибн Баррийдан; Исфаҳонда ҳофиз Абу Мусо ал-Мадиний, Абу-л-Вафо Маҳмуд ибн Ҳамако, Абу-л-Фатҳ ал-Хирақий, Ибн Янол ат-Турк, Муҳаммад ибн Абдулвоҳид ас-Соиғ, Ҳабиб ибн Иброҳим ас-Суфийдан; Мавсилда Абу-л-Фазл ат-Тусий ва бир тоифадан эшитди. Токи вафот этгунича талаб қилишдан, эшитишдан, ёзишдан, тунни бедор ўтказишдан, маъруфга буюриб мункардан қайтаришдан, тақво, ибодат, рўза, таҳажжуд ва илм тарқатишдан тўхтамади. Бағдодга икки марта, Мисрга икки марта сафар қилди. 561 ҳ. бошида тоғаваччаси шайх Муваффақ билан Бағдодга борди; иккови ҳали ёш йигит эди, одамлар уларни бағдодликлардан қўрқитган эди. Ҳофизнинг майли ҳадисга, Муваффақники фиқҳга эди; тўрт йилча Бағдодда қолиб, аввал шайх Абдулқодир ҳузурида тушдилар — у уларга яхшилик қилди, аммо келганларидан эллик кеча ўтиб вафот этди; сўнг Ибн ал-Манний ҳузурида фиқҳ ва хилоф билан машғул бўлдилар. 566 ҳ. ва яна 570 ҳ. да Силафий ҳузурига, 570-йиллардан кейин Исфаҳонга сафар қилиб, у ердан яхши китоблар тўплади. Зиё уни тасвирлайди: у қоп-оқ эмас, балки буқдойранг, сочи гўзал, соқоли қуюқ, пешонаси кенг, гавдаси улуғ, бўйи мукаммал эди; юзидан гўё нур чиқиб турарди. Йиғлаш, кўчириш ва мутолаадан кўзи заифлашган эди. Ундан шайх Муваффақуддин, ҳофиз Иззуддин Муҳаммад, ҳофиз Абу Мусо Абдуллоҳ ва фақиҳ Абу Сулаймон — ўғиллари, ҳофиз Зиё, хатиб Сулаймон ибн Раҳма ал-Асъардий, ал-Баҳо Абдурраҳмон, фақиҳ Муҳаммад ал-Юниний, аз-Зайн ибн Абдаддоим, Абу-л-Ҳажжож ибн Халил, ат-Тақий ал-Ялдоний, аш-Шиҳоб ал-Қусий, Абдулазиз ибн Абдулжаббор ал-Қалонисий, воиз Усмон ибн Маккий аш-Шориъий, Аҳмад ибн Ҳомид ал-Артоҳий, Исмоил ибн Абдулқавий ибн Аззун, Абу Исо Абдуллоҳ ибн Аллоқ ар-Раззоз ва кўп кишилар ривоят қилдилар; охирги вафот этгани Саъдуддин Муҳаммад ибн Муҳалҳал ал-Жайнийдир. Ижозат билан эса Заҳабийнинг шайхи Аҳмад ибн Абу-л-Хайр ал-Ҳаддод ривоят қилган. Ҳифзи ҳақида Зиёуддин айтади: шайхимиз ҳофиздан қайси ҳадис сўралса, уни зикр қилиб, баён қилар, саҳиҳ ё сақимлигини айтар; қайси киши сўралса, «У фалончининг ўғли фалон» деб насабини келтирар эди — у ҳадисда амирул-мўминин эди. Бир киши унга: «Бир одам сен юз минг ҳадис ёдлайсан, деб талоқ билан қасам ичди», деганда, у: «Кўпроқ деса ҳам рост айтарди!» деди. Минбарда китобсиз ўқишни сўрашса, иснодлари билан ёддан ҳадис ўқир эди; нега ҳар доим китобсиз ўқимайсиз, дейилганда: «Ужбдан қўрқаман», деган. Тожиддин ал-Киндий: «Дорақутнийдан кейин ҳофиз Абдулғанийга ўхшаган киши бўлмади», деган.
Manba: Siyar aʼlam an-nubalo (az-Zahabiy), j. 25, b. 443Манба: Сияр аълам ан-нубало (аз-Заҳабий), ж. 25, б. 443