Izzuddin Muhammad ibn Abdulgʻaniy al-Maqdisiy
Faqih
Imom, olim, hofiz, foyda beruvchi, safarlar ahli Izzuddin Abul-Fath Muhammad ibn buyuk hofiz Taqiyyuddin Abdulgʻaniy ibn Abdulvohid ibn Ali ibn Surur al-Jammoiliy al-Maqdisiy, soʻng ad-Dimashqiy as-Solihiy al-Hanbaliy. U besh yuz oltmish oltinchi yili ikki Rabiʼning birida Dayr as-Solihiyda tugʻilgan. Saksoninchi yili ilm safariga chiqib, Abul-Fath ibn Shotil, Nasrulloh al-Qazzoz va ulardan keyingilardan hadis eshitdi. Nosihul-islom ibn al-Manniydan fiqh oʻrgandi. Damashqda Abul-Maoliy ibn Sobir, Muhammad ibn Abus-Saqr va Xazir ibn Tovusdan eshitdi; eng qadimgi shayxi Abul-Fahm ibn Abul-Ajoiz edi. Ukasi Abu Muso bilan birga safar qilib, Isfahonda Masʼud al-Jamol, Abdurrahim ibn Muhammad al-Kogʻadiy, Abul-Makorim al-Labbon va bir necha kishidan eshitdilar. Ibn an-Najjor aytadi: «Biz undan ham, uning qiroatida ham koʻp eshitdik; u koʻp yozdi, asl nusxalarni toʻpladi va koʻchirtirdi, menga asllarni berib turar, foyda yetkazar, ziyoratiga borsam iltifot qilardi. U musulmonlarning imomlaridan boʻlib, hadisni matni va isnodi bilan yod bilar, uning maʼnolarini va gʻaribini bilar, ismlarni puxta bilar edi; siqa, odil, omonatli, dindor, zukko va mehribon, gʻariblarga yordam beruvchi edi». Shayx Ziyo aytadi: «U hofiz, faqih, koʻp fanlar sohibi edi; odamlarning eng chiroyli va eng tez qiroat qiladigani edi, qiroat vaqtida koʻzidan koʻp yosh oqardi; siqa, mutqin, saxiy va joʻmard edi». Ziyoning aytishicha, Izz amakisi Shayx Imod bilan safar qilib, Bagʻdodda oʻn yil turdi va fiqh, nahv hamda xilof bilan mashgʻul boʻldi. Har juma kechasi Dor Battix masjidida odamlarga hadis oʻqib berardi, soʻng jomeʼga — otasining oʻrniga koʻchdi va juma kuni namozdan keyin oʻqirdi. Malik al-Muazzam uni chaqirtirdi, u unga «Musnad»dan Hanbal roviyligida oʻqib berdi; podshoh uni sevib qoldi va sarpo kiydirdi. Jomeʼdagi majlisga izn bergan ham oʻsha edi. Izz undan Quddusda hanbaliylarga joy soʻradi, u Mahdi Iysoni berdi. U yaxshilikka va jamoat manfaatiga shoshilar, uyi mehmonlardan deyarli boʻshamas edi. Ziyo unga koʻrilgan, najotidan darak beruvchi bir necha tushni sanab oʻtgan. Uni Shayx Muvaffaquddin marsiya bilan yoʻqlagan. U olti yuz oʻn uchinchi yil shavvolining oʻn toʻqqizinchisida vafot etdi. Undan Ziyo, al-Qavsiy, al-Barzoliy, Shayx Shamsuddin ibn Abu Umar va al-Faxr Ali hadis rivoyat qilgan. Xati yirik, chiroyli va nafis edi.Имом, олим, ҳофиз, фойда берувчи, сафарлар аҳли Иззуддин Абул-Фатҳ Муҳаммад ибн буюк ҳофиз Тақийюддин Абдулғаний ибн Абдулвоҳид ибн Али ибн Сурур ал-Жаммоилий ал-Мақдисий, сўнг ад-Димашқий ас-Солиҳий ал-Ҳанбалий. У беш юз олтмиш олтинчи йили икки Рабиънинг бирида Дайр ас-Солиҳийда туғилган. Саксонинчи йили илм сафарига чиқиб, Абул-Фатҳ ибн Шотил, Насруллоҳ ал-Қаззоз ва улардан кейингилардан ҳадис эшитди. Носиҳул-ислом ибн ал-Маннийдан фиқҳ ўрганди. Дамашқда Абул-Маолий ибн Собир, Муҳаммад ибн Абус-Сақр ва Хазир ибн Товусдан эшитди; энг қадимги шайхи Абул-Фаҳм ибн Абул-Ажоиз эди. Укаси Абу Мусо билан бирга сафар қилиб, Исфаҳонда Масъуд ал-Жамол, Абдурраҳим ибн Муҳаммад ал-Коғадий, Абул-Макорим ал-Лаббон ва бир неча кишидан эшитдилар. Ибн ан-Нажжор айтади: «Биз ундан ҳам, унинг қироатида ҳам кўп эшитдик; у кўп ёзди, асл нусхаларни тўплади ва кўчиртирди, менга аслларни бериб турар, фойда етказар, зиёратига борсам илтифот қиларди. У мусулмонларнинг имомларидан бўлиб, ҳадисни матни ва исноди билан ёд билар, унинг маъноларини ва ғарибини билар, исмларни пухта билар эди; сиқа, одил, омонатли, диндор, зукко ва меҳрибон, ғарибларга ёрдам берувчи эди». Шайх Зиё айтади: «У ҳофиз, фақиҳ, кўп фанлар соҳиби эди; одамларнинг энг чиройли ва энг тез қироат қиладигани эди, қироат вақтида кўзидан кўп ёш оқарди; сиқа, мутқин, сахий ва жўмард эди». Зиёнинг айтишича, Изз амакиси Шайх Имод билан сафар қилиб, Бағдодда ўн йил турди ва фиқҳ, наҳв ҳамда хилоф билан машғул бўлди. Ҳар жума кечаси Дор Баттих масжидида одамларга ҳадис ўқиб берарди, сўнг жомеъга — отасининг ўрнига кўчди ва жума куни намоздан кейин ўқирди. Малик ал-Муаззам уни чақиртирди, у унга «Муснад»дан Ҳанбал ровийлигида ўқиб берди; подшоҳ уни севиб қолди ва сарпо кийдирди. Жомеъдаги мажлисга изн берган ҳам ўша эди. Изз ундан Қуддусда ҳанбалийларга жой сўради, у Маҳди Ийсони берди. У яхшиликка ва жамоат манфаатига шошилар, уйи меҳмонлардан деярли бўшамас эди. Зиё унга кўрилган, нажотидан дарак берувчи бир неча тушни санаб ўтган. Уни Шайх Муваффақуддин марсия билан йўқлаган. У олти юз ўн учинчи йил шавволининг ўн тўққизинчисида вафот этди. Ундан Зиё, ал-Қавсий, ал-Барзолий, Шайх Шамсуддин ибн Абу Умар ва ал-Фахр Али ҳадис ривоят қилган. Хати йирик, чиройли ва нафис эди.
Manba: Siyar aʼlam an-nubalo (az-Zahabiy), j. 26, b. 42Манба: Сияр аълам ан-нубало (аз-Заҳабий), ж. 26, б. 42