حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ يَزِيدَ أَبِي مَسْلَمَةَ، عَنْ أَبِي نَضْرَةَ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ دُفِنَ مَعَ أَبِي رَجُلٌ فَكَانَ فِي نَفْسِي مِنْ ذَلِكَ حَاجَةٌ فَأَخْرَجْتُهُ بَعْدَ سِتَّةِ أَشْهُرٍ فَمَا أَنْكَرْتُ مِنْهُ شَيْئًا إِلاَّ شُعَيْرَاتٍ كُنَّ فِي لِحْيَتِهِ مِمَّا يَلِي الأَرْضَ .
Jobir (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Otam bilan birga bir kishi dafn qilingan edi. Buning (otamning qabrini boshqaga koʻchirishning) zarurati koʻnglimda paydo boʻldi. Shunda men uni olti oydan keyin (qabridan) chiqardim. Sahdagi yer tomonga tegib turgan bir necha tola soqolidan boshqa unda hech qanday oʻzgarishni koʻrmadim.Жобир (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Отам билан бирга бир киши дафн қилинган эди. Бунинг (отамнинг қабрини бошқага кўчиришнинг) зарурати кўнглимда пайдо бўлди. Шунда мен уни олти ойдан кейин (қабридан) чиқардим. Саҳдаги ер томонга тегиб турган бир неча тола соқолидан бошқа унда ҳеч қандай ўзгаришни кўрмадим.