حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مُحَمَّدٍ الْمَرْوَزِيُّ، حَدَّثَنِي عَلِيُّ بْنُ الْحُسَيْنِ بْنِ وَاقِدٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ يَزِيدَ النَّحْوِيِّ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ { لاَ تَأْكُلُوا أَمْوَالَكُمْ بَيْنَكُمْ بِالْبَاطِلِ إِلاَّ أَنْ تَكُونَ تِجَارَةً عَنْ تَرَاضٍ مِنْكُمْ } فَكَانَ الرَّجُلُ يُحْرَجُ أَنْ يَأْكُلَ عِنْدَ أَحَدٍ مِنَ النَّاسِ بَعْدَ مَا نَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ فَنَسَخَ ذَلِكَ الآيَةُ الَّتِي فِي النُّورِ قَالَ { لَيْسَ عَلَيْكُمْ جُنَاحٌ } { أَنْ تَأْكُلُوا مِنْ بُيُوتِكُمْ } إِلَى قَوْلِهِ { أَشْتَاتًا } كَانَ الرَّجُلُ الْغَنِيُّ يَدْعُو الرَّجُلَ مِنْ أَهْلِهِ إِلَى الطَّعَامِ قَالَ إِنِّي لأَجَّنَّحُ أَنْ آكُلَ مِنْهُ . وَالتَّجَنُّحُ الْحَرَجُ وَيَقُولُ الْمِسْكِينُ أَحَقُّ بِهِ مِنِّي . فَأُحِلَّ فِي ذَلِكَ أَنْ يَأْكُلُوا مِمَّا ذُكِرَ اسْمُ اللَّهِ عَلَيْهِ وَأُحِلَّ طَعَامُ أَهْلِ الْكِتَابِ .
Ahmad ibn Muhammad al-Marvaziy rivoyat qiladi. Menga Ali ibn al-Husayn ibn Voqid otasidan, u Yazid an-Nahaviydan, u Ikrimadan, u Ibn Abbosdan rivoyat qildi. U dedi: {Mol-mulklaringizni oʻzaro nohaq yemang, magar oʻzaro rozilik bilan boʻlgan savdo-sotiq boʻlsa (mayli)} (Niso 29) ekan, ushbu oyat nozil boʻlgach, kishi birovning huzurida (uning) taomidan yeyishni gunoh deb hisoblar edi. Soʻng buni Nur surasidagi oyat nasx qildi. (Alloh taolo) dedi: {Sizlarga uylaringizdan ... taomlanishingizda gunoh yoʻqdir} (taa) {alohida-alohida} (Nur 61) degan soʻzigacha. Boy kishi oʻz ahlidan boʻlgan bir kishini taomga taklif qilar, u esa: ‹Men undan yeyishni gunoh deb bilaman›, der edi. ‹at-Tajannuh› — gunoh (deb bilish) demakdir. Va u: ‹Miskin bunga mendan koʻra haqliroqdir›, der edi. Shunda ana shu haqda Allohning nomi zikr etilgan narsadan yeyishlari halol qilindi va ahli kitobning taomi (ham) halol qilindi.Аҳмад ибн Муҳаммад ал-Марвазий ривоят қилади. Менга Али ибн ал-Ҳусайн ибн Воқид отасидан, у Язид ан-Наҳавийдан, у Икримадан, у Ибн Аббосдан ривоят қилди. У деди: {Мол-мулкларингизни ўзаро ноҳақ еманг, магар ўзаро розилик билан бўлган савдо-сотиқ бўлса (майли)} (Нисо 29) экан, ушбу оят нозил бўлгач, киши бировнинг ҳузурида (унинг) таомидан ейишни гуноҳ деб ҳисоблар эди. Сўнг буни Нур сурасидаги оят насх қилди. (Аллоҳ таоло) деди: {Сизларга уйларингиздан ... таомланишингизда гуноҳ йўқдир} (таа) {алоҳида-алоҳида} (Нур 61) деган сўзигача. Бой киши ўз аҳлидан бўлган бир кишини таомга таклиф қилар, у эса: ‹Мен ундан ейишни гуноҳ деб биламан›, дер эди. ‹ат-Тажаннуҳ› — гуноҳ (деб билиш) демакдир. Ва у: ‹Мискин бунга мендан кўра ҳақлироқдир›, дер эди. Шунда ана шу ҳақда Аллоҳнинг номи зикр этилган нарсадан ейишлари ҳалол қилинди ва аҳли китобнинг таоми (ҳам) ҳалол қилинди.