حَدَّثَنَا وَكِيعٌ قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ عَنْ أَبِيهِ عَنْ عَبَايَةَ بْنِ رِفَاعَةَ عَنْ جَدِّهِ رَافِعِ بْنِ خَدِيجٍ قَالَكُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِذِي الْحُلَيْفَةِ مِنْ تِهَامَةَ فَأَصَبْنَا غَنَمًا وَإِبِلًا قَالَ فَعَجَّلَ الْقَوْمُ فَأَغْلَوْا بِهَا الْقُدُورَ فَجَاءَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَأَمَرَ بِهَا فَأُكْفِئَتْ ثُمَّ قَالَ عَدْلُ عَشْرَةٍ مِنْ الْغَنَمِ بِجَزُورٍ قَالَ ثُمَّ إِنَّ بَعِيرًا نَدَّ وَلَيْسَ فِي الْقَوْمِ إِلَّا خَيْلٌ يَسِيرَةٌ فَرَمَاهُ رَجُلٌ بِسَهْمٍ فَحَبَسَهُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ إِنَّ لِهَذِهِ الْبَهَائِمِ أَوَابِدَ كَأَوَابِدِ الْوَحْشِ فَمَا غَلَبَكُمْ مِنْهَا فَاصْنَعُوا بِهِ هَكَذَا قَالَ فَقَالَ رَافِعُ بْنُ خَدِيجٍ إِنَّا لَنَرْجُو وَإِنَّا لَنَخَافُ أَنْ نَلْقَى الْعَدُوَّ غَدًا وَلَيْسَ مَعَنَا مُدًى أَفَنَذْبَحُ بِالْقَصَبِ قَالَ أَعْجِلْ أَوْ أَرِنْ مَا أَنْهَرَ الدَّمَ وَذُكِرَ اسْمُ اللَّهِ عَلَيْهِ فَكُلْ لَيْسَ السِّنَّ وَالظُّفُرَ وَسَأُحَدِّثُكُمْ عَنْ ذَلِكَ أَمَّا السِّنُّ فَعَظْمٌ وَأَمَّا الظُّفُرُ فَمُدَى الْحَبَشَةِ
Aboya ibn Rifoa bobosi Rofeʼ ibn Xadijdan rivoyat qiladi: Bobom Rofeʼ ibn Xadij dedi: «Biz Tihomadagi Zulhulayfada Nabiy ﷺ bilan birga edik; bizga qoʻylar va tuyalar (oʻlja boʻlib) tegdi. Odamlar shoshildilar va (goʻshtni) qozonlarga solib qaynatdilar. Nabiy ﷺ kelib, ular haqida buyruq berdilar, bas, (qozonlar) agʻdarildi. Soʻng u zot: ‹Oʻnta qoʻy bir tuyaga baravardir›, dedilar. Keyin bir tuya qochib ketdi; qavmda esa bir necha otdan boshqa (ulov) yoʻq edi. Bir kishi unga oʻq otdi va uni toʻxtatdi. Shunda Rasululloh ﷺ: ‹Albatta, bu hayvonlarning yovvoyi hayvonlarnikidek qochqoqlari boʻladi; bas, ulardan sizlarni yenggani boʻlsa, unga mana shunday qilinglar›, dedilar. Rofeʼ ibn Xadij: ‹Biz ertaga dushmanga roʻbaroʻ boʻlishimizdan umidvormiz va qoʻrqamiz, bizda esa pichoqlar yoʻq; qamish bilan soʻysak boʻladimi?› dedi. U zot: ‹Shoshil, yoki: qonini oqiz! Qonni oqizgan va ustiga Allohning nomi zikr qilingan (narsa bilan soʻyilgan)ni yeyaveringlar — tish va tirnoq bundan mustasno. Men sizlarga bu haqda aytib beraman: tishga kelsak, u suyakdir; tirnoqqa kelsak, u habashlarning pichogʻidir›, dedilar».Абоя ибн Рифоа бобоси Рофеъ ибн Хадиждан ривоят қилади: Бобом Рофеъ ибн Хадиж деди: «Биз Тиҳомадаги Зулҳулайфада Набий ﷺ билан бирга эдик; бизга қўйлар ва туялар (ўлжа бўлиб) тегди. Одамлар шошилдилар ва (гўштни) қозонларга солиб қайнатдилар. Набий ﷺ келиб, улар ҳақида буйруқ бердилар, бас, (қозонлар) ағдарилди. Сўнг у зот: ‹Ўнта қўй бир туяга баравардир›, дедилар. Кейин бир туя қочиб кетди; қавмда эса бир неча отдан бошқа (улов) йўқ эди. Бир киши унга ўқ отди ва уни тўхтатди. Шунда Расулуллоҳ ﷺ: ‹Албатта, бу ҳайвонларнинг ёввойи ҳайвонларникидек қочқоқлари бўлади; бас, улардан сизларни енггани бўлса, унга мана шундай қилинглар›, дедилар. Рофеъ ибн Хадиж: ‹Биз эртага душманга рўбарў бўлишимиздан умидвормиз ва қўрқамиз, бизда эса пичоқлар йўқ; қамиш билан сўйсак бўладими?› деди. У зот: ‹Шошил, ёки: қонини оқиз! Қонни оқизган ва устига Аллоҳнинг номи зикр қилинган (нарса билан сўйилган)ни еяверинглар — тиш ва тирноқ бундан мустасно. Мен сизларга бу ҳақда айтиб бераман: тишга келсак, у суякдир; тирноққа келсак, у ҳабашларнинг пичоғидир›, дедилар».