قَالَ حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ دَاوُدَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَابِرٍ عَنْ قَيْسِ بْنِ طَلْقٍ عَنْ أَبِيهِ قَالَكُنْتُ جَالِسًا عِنْدَ النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَسَأَلَهُ رَجُلٌ فَقَالَ مَسِسْتُ ذَكَرِي أَوْ الرَّجُلُ يَمَسُّ ذَكَرَهُ فِي الصَّلَاةِ عَلَيْهِ الْوُضُوءُ قَالَ لَا إِنَّمَا هُوَ مِنْكَ
Qays ibn Talq otasidan rivoyat qiladi: Men Nabiy ﷺning huzurlarida oʻtirgan edim. Bir kishi u zotdan: «Men zakarimni ushladim» — yoki: «Kishi namozda zakarini ushlasa, unga tahorat (vojib) boʻladimi?» deb soʻradi. U zot: «Yoʻq, u faqat sendandir», dedilar.Қайс ибн Талқ отасидан ривоят қилади: Мен Набий ﷺнинг ҳузурларида ўтирган эдим. Бир киши у зотдан: «Мен закаримни ушладим» — ёки: «Киши намозда закарини ушласа, унга таҳорат (вожиб) бўладими?» деб сўради. У зот: «Йўқ, у фақат сендандир», дедилар.