حَدَّثَنَا أَبُو نُعَيْمٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ إِيَادِ بْنِ لَقِيطٍ السَّدُوسِيِّ، قَالَ سَمِعْتُ أَبَا رِمْثَةَ التَّيْمِيَّ، قَالَ جِئْتُ مَعَ أَبِي إِلَى النَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ ابْنُكَ هَذَا قُلْتُ نَعَمْ قَالَ أَتُحِبُّهُ قُلْتُ نَعَمْ قَالَ أَمَا إِنَّهُ لَا يَجْنِي عَلَيْكَ وَلَا تَجْنِي عَلَيْهِ.
Abu Rimsa at-Taymiy (roziyallohu anhu) aytdi: Otam bilan birga Nabiy ﷺning huzurlariga keldim. U zot: «Mana shu oʻgʻlingmi?» dedilar. Men: «Ha», dedim. U zot: «Uni sevasanmi?» dedilar. Men: «Ha», dedim. U zot: «Ogʻoh boʻlki, u sening jinoyating uchun, sen esa uning jinoyati uchun javobgar boʻlmaysan», dedilar.Абу Римса ат-Таймий (розияллоҳу анҳу) айтди: Отам билан бирга Набий ﷺнинг ҳузурларига келдим. У зот: «Мана шу ўғлингми?» дедилар. Мен: «Ҳа», дедим. У зот: «Уни севасанми?» дедилар. Мен: «Ҳа», дедим. У зот: «Оғоҳ бўлки, у сенинг жиноятинг учун, сен эса унинг жинояти учун жавобгар бўлмайсан», дедилар.