حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ حَدَّثَنِي فُلَيْحُ بْنُ سُلَيْمَانَ الْمَدَنِيُّ عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْحَارِثِ عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ الْأَنْصَارِيِّأَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ أَتَى قَوْمًا مِنْ الْأَنْصَارِ يَعُودُ مَرِيضًا فَاسْتَقَاهُمْ وَجَدْوَلٌ قَرِيبٌ مِنْهُ فَقَالَ إِنْ كَانَ عِنْدَهُمْ مَاءٌ قَدْ بَاتَ فِي شَنٍّ وَإِلَّا كَرَعْنَا
Jobir ibn Abdulloh al-Ansoriy (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ ansorlardan bir qavmning oldiga bemorni koʻrgani bordilar va ulardan suv soʻradilar — yaqinlarida bir ariq bor edi. U zot: «Agar ularda meshda tunab qolgan suv boʻlsa (bersinlar), boʻlmasa ogʻiz bilan ichamiz», dedilar.Жобир ибн Абдуллоҳ ал-Ансорий (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ ансорлардан бир қавмнинг олдига беморни кўргани бордилар ва улардан сув сўрадилар — яқинларида бир ариқ бор эди. У зот: «Агар уларда мешда тунаб қолган сув бўлса (берсинлар), бўлмаса оғиз билан ичамиз», дедилар.