حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَهْدِيٍّ عَنْ مَالِكٍ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ عُرْوَةَ عَنْ عَائِشَةَ قَالَتْمَا خُيِّرَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بَيْنَ أَمْرَيْنِ قَطُّ إِلَّا اخْتَارَ أَيْسَرَهُمَا إِلَّا أَنْ يَكُونَ فِيهِ إِثْمٌ فَإِنْ كَانَ إِثْمًا كَانَ أَبْعَدَ النَّاسِ مِنْهُ
Oisha (roziyallohu anho) aytdilar: Rasululloh ﷺ ikki ish oʻrtasida ixtiyor qoldirilsalar, albatta ularning osonrogʻini olardilar — magar unda gunoh boʻlmasa; agar u gunoh boʻlsa, u zot odamlarning undan eng yiroqlari edilar.Оиша (розияллоҳу анҳо) айтдилар: Расулуллоҳ ﷺ икки иш ўртасида ихтиёр қолдирилсалар, албатта уларнинг осонроғини олардилар — магар унда гуноҳ бўлмаса; агар у гуноҳ бўлса, у зот одамларнинг ундан энг йироқлари эдилар.