حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ سَلاَمٍ، أَخْبَرَنَا مَخْلَدُ بْنُ يَزِيدَ، أَخْبَرَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَطَاءٌ، عَنْ عُبَيْدِ بْنِ عُمَيْرٍ، أَنَّ أَبَا مُوسَى الأَشْعَرِيَّ، اسْتَأْذَنَ عَلَى عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ ـ رضى الله عنه ـ فَلَمْ يُؤْذَنْ لَهُ، وَكَأَنَّهُ كَانَ مَشْغُولاً فَرَجَعَ أَبُو مُوسَى، فَفَرَغَ عُمَرُ فَقَالَ أَلَمْ أَسْمَعْ صَوْتَ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ قَيْسٍ ائْذَنُوا لَهُ قِيلَ قَدْ رَجَعَ. فَدَعَاهُ. فَقَالَ كُنَّا نُؤْمَرُ بِذَلِكَ. فَقَالَ تَأْتِينِي عَلَى ذَلِكَ بِالْبَيِّنَةِ. فَانْطَلَقَ إِلَى مَجْلِسِ الأَنْصَارِ، فَسَأَلَهُمْ. فَقَالُوا لاَ يَشْهَدُ لَكَ عَلَى هَذَا إِلاَّ أَصْغَرُنَا أَبُو سَعِيدٍ الْخُدْرِيُّ. فَذَهَبَ بِأَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ. فَقَالَ عُمَرُ أَخَفِيَ عَلَىَّ مِنْ أَمْرِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَلْهَانِي الصَّفْقُ بِالأَسْوَاقِ. يَعْنِي الْخُرُوجَ إِلَى تِجَارَةٍ.
Ubayd ibn Umayr (Abu Musodan) rivoyat qiladi: Abu Muso Umardan — (huzuriga) kirishga — ruxsat soʻradi, lekin Umar band boʻlgani uchun unga ruxsat berilmadi; bas, Abu Muso qaytib ketdi. Umar oʻz ishini tugatgach: «Men Abdulloh ibn Qaysning ovozini eshitmadimmi? Unga (kirishga) ruxsat beringlar», — dedi. Umarga — u ketib qoldi, — deyildi. Bas, u uni (chaqirib) yubordi va u (Abu Muso) kelganda: «Biz shunday qilishga (yaʼni uch marta ruxsat soʻrab, ruxsat berilmasa, qaytib ketishga) buyurilgan edik», — dedi. Umar unga: «(Bu) soʻzing(ning) isbotiga guvoh keltir», — dedi. Abu Muso ansorlarning yigʻilish joyiga borib, ulardan soʻradi. Ular: «Bizdan bu guvohlikni — eng yoshimiz Abu Said al-Xudriydan boshqa — hech kim bermaydi», — dedi. Bas, Abu Muso Abu Said al-Xudriyni (Umar oldiga) olib bordi va Umar — ajablanib: «Allohning Rasuli ﷺ ning bu buyrugʻi mendan yashirin qolgan ekan-da!» — dedi. (Soʻng u qoʻshdi:) «Meni bozorlarda savdo qilish band qilar edi (shu sababli men buni eshitmagan ekanman)».Убайд ибн Умайр (Абу Мусодан) ривоят қилади: Абу Мусо Умардан — (ҳузурига) киришга — рухсат сўради, лекин Умар банд бўлгани учун унга рухсат берилмади; бас, Абу Мусо қайтиб кетди. Умар ўз ишини тугатгач: «Мен Абдуллоҳ ибн Қайснинг овозини эшитмадимми? Унга (киришга) рухсат беринглар», — деди. Умарга — у кетиб қолди, — дейилди. Бас, у уни (чақириб) юборди ва у (Абу Мусо) келганда: «Биз шундай қилишга (яъни уч марта рухсат сўраб, рухсат берилмаса, қайтиб кетишга) буюрилган эдик», — деди. Умар унга: «(Бу) сўзинг(нинг) исботига гувоҳ келтир», — деди. Абу Мусо ансорларнинг йиғилиш жойига бориб, улардан сўради. Улар: «Биздан бу гувоҳликни — энг ёшимиз Абу Саид ал-Худрийдан бошқа — ҳеч ким бермайди», — деди. Бас, Абу Мусо Абу Саид ал-Худрийни (Умар олдига) олиб борди ва Умар — ажабланиб: «Аллоҳнинг Расули ﷺ нинг бу буйруғи мендан яширин қолган экан-да!» — деди. (Сўнг у қўшди:) «Мени бозорларда савдо қилиш банд қилар эди (шу сабабли мен буни эшитмаган эканман)».