حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ حَبِيبِ بْنِ أَبِي ثَابِتٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، أَنَّ عُمَرَ ـ رضى الله عنه ـ سَأَلَهُمْ عَنْ قَوْلِهِ تَعَالَى [quran sura="110" aya_start="1" aya_end="1"]{إِذَا جَاءَ نَصْرُ اللَّهِ وَالْفَتْحُ} قَالُوا فَتْحُ الْمَدَائِنِ وَالْقُصُورِ قَالَ مَا تَقُولُ يَا ابْنَ عَبَّاسٍ قَالَ أَجَلٌ أَوْ مَثَلٌ ضُرِبَ لِمُحَمَّدٍ صلى الله عليه وسلم نُعِيَتْ لَهُ نَفْسُهُ.
(Saʼid ibn Jubayr, Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qildi)ki, Umar (roziyallohu anhu) ulardan (sahobalardan) Alloh taoloning ‹Allohning yordami va fath (gʻ alaba) kelganida› (Nasr surasi, 1) degan soʻzi haqida soʻradi. Ular: «(Bu) — shaharlar va saroylarning fathi(dir)», dedi. (Umar): «Sen nima deysan, ey Ibn Abbos?» dedi. U: «(Bu) — ajal (muddat); yoki Muhammad ﷺ uchun keltirilgan bir misol(dir) — unga oʻ zining ajali (vafoti) (yaqinligi) bildirildi», dedi.(Саъид ибн Жубайр, Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилди)ки, Умар (розияллоҳу анҳу) улардан (саҳобалардан) Аллоҳ таолонинг ‹Аллоҳнинг ёрдами ва фатҳ (ғ алаба) келганида› (Наср сураси, 1) деган сўзи ҳақида сўради. Улар: «(Бу) — шаҳарлар ва саройларнинг фатҳи(дир)», деди. (Умар): «Сен нима дейсан, эй Ибн Аббос?» деди. У: «(Бу) — ажал (муддат); ёки Муҳаммад ﷺ учун келтирилган бир мисол(дир) — унга ў зининг ажали (вафоти) (яқинлиги) билдирилди», деди.