حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرٍ ، ثنا مُحَمَّدُ بْنُ يَحْيَى , ثنا أَبُو النُّعْمَانِ ، ثنا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ , عَنِ الصَّقْعَبِ بْنِ زُهَيْرٍ , عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الأَسْوَدِ , قَالَ : كَانَ أَبِي يَبْعَثُ بِي إِلَى عَائِشَةَ فَأَسْأَلُهَا , فَلَمَّا كَانَ عَامُ احْتَلَمْتُ جِئْتُ إِلَيْهَا فَدَخَلْتُ , فَقَالَتْ : " أَيْ لَكَاعِ فَعَلْتَهَا " , وَأَلْقَتْ بَيْنِي وَبَيْنَهَا الْحِجَابَ
Abdurrahmon ibn al-Asvad aytdi: Otam meni Oishaning oldiga yuborar, men undan (masalalarni) soʻrar edim. Ehtilom boʻlgan yilim uning oldiga kelib, huzuriga kirdim. Shunda u: «Ey nodon, sen buni qilibsan-ku!» dedi va men bilan oʻzining orasiga parda tortdi.Абдурраҳмон ибн ал-Асвад айтди: Отам мени Оишанинг олдига юборар, мен ундан (масалаларни) сўрар эдим. Эҳтилом бўлган йилим унинг олдига келиб, ҳузурига кирдим. Шунда у: «Эй нодон, сен буни қилибсан-ку!» деди ва мен билан ўзининг орасига парда тортди.