حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ , نَا خَلَفُ بْنُ هِشَامٍ , نَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ , عَنْ عَلِيِّ بْنِ زَيْدِ بْنِ جُدْعَانَ , عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيِّبِ , قَالَ : " نُبِذَ لِعُمَرَ لِقُدُومِهِ فَتَأَخَّرَ يَوْمًا فَأَتَى بِنَبِيذٍ قَدِ اشْتَدَّ , قَالَ : فَدَعَا بِجِفَانٍ فَصَبَّهُ ، ثُمَّ صَبَّ عَلَيْهِ مِنَ الْمَاءِ "
Said ibn al-Musayyab aytdi: «Umarning kelishi munosabati bilan unga nabiz tayyorlangan edi, u bir kun kechikdi va unga kuchayib qolgan nabiz keltirildi. U kishi katta tovoqlar keltirishni soʻrab, uni quydi, soʻng uning ustiga suv quydi».Саид ибн ал-Мусайяб айтди: «Умарнинг келиши муносабати билан унга набиз тайёрланган эди, у бир кун кечикди ва унга кучайиб қолган набиз келтирилди. У киши катта товоқлар келтиришни сўраб, уни қуйди, сўнг унинг устига сув қуйди».