حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا شَبَابَةُ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي ذِئْبٍ، عَنِ الْمَقْبُرِيِّ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ يَسَارٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ ـ صلى الله عليه وسلم ـ قَالَ " مَا تَوَطَّنَ رَجُلٌ مُسْلِمٌ الْمَسَاجِدَ لِلصَّلاَةِ وَالذِّكْرِ إِلاَّ تَبَشْبَشَ اللَّهُ لَهُ كَمَا يَتَبَشْبَشُ أَهْلُ الْغَائِبِ بِغَائِبِهِمْ إِذَا قَدِمَ عَلَيْهِمْ " .
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Paygʻambar ﷺ: «Musulmon kishi namoz va zikr uchun masjidlarni oʻziga makon qilib olar ekan, xuddi gʻoyib boʻlgan kishining ahli u qaytib kelganida quvonganidek, Alloh ham undan mamnun boʻladi», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Пайғамбар ﷺ: «Мусулмон киши намоз ва зикр учун масжидларни ўзига макон қилиб олар экан, худди ғойиб бўлган кишининг аҳли у қайтиб келганида қувонганидек, Аллоҳ ҳам ундан мамнун бўлади», дедилар.