وَعَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " إِذَا كَانَ يَوْمُ الْقِيَامَةِ مَاجَ النَّاسُ بَعْضُهُمْ فِي بَعْضٍ فَيَأْتُونَ آدم فَيَقُولُونَ: اشفع لنا إِلَى رَبِّكَ فَيَقُولُ: لَسْتُ لَهَا وَلَكِنْ عَلَيْكُمْ بِإِبْرَاهِيمَ فَإِنَّهُ خَلِيلُ الرَّحْمَنِ فَيَأْتُونَ إِبْرَاهِيمَ فَيَقُولُ لَسْتُ لَهَا وَلَكِنْ عَلَيْكُمْ بِمُوسَى فَإِنَّهُ كَلِيمُ الله فَيَأْتُونَ مُوسَى فَيَقُولُ لَسْتُ لَهَا وَلَكِنْ عَلَيْكُمْ بِعِيسَى فَإِنَّهُ رُوحُ اللَّهِ وَكَلِمَتُهُ فَيَأْتُونَ عِيسَى فَيَقُولُ لَسْتُ لَهَا وَلَكِنْ عَلَيْكُمْ بِمُحَمَّدٍ فَيَأْتُونِّي فَأَقُولُ أَنَا لَهَا فَأَسْتَأْذِنُ عَلَى رَبِّي فَيُؤْذَنُ لِي وَيُلْهِمُنِي مَحَامِدَ أَحْمَدُهُ بِهَا لَا تَحْضُرُنِي الْآنَ فَأَحْمَدُهُ بِتِلْكَ الْمَحَامِدِ وَأَخِرُّ لَهُ سَاجِدًا فَيُقَالُ يَا مُحَمَّدُ ارْفَعْ رَأْسَكَ وَقُلْ تُسْمَعْ وَسَلْ تُعْطَهْ وَاشْفَعْ تشفع فَأَقُول يارب أُمَّتِي أُمَّتِي فَيُقَالُ انْطَلِقْ فَأَخْرِجْ مَنْ كَانَ فِي قَلْبِهِ مِثْقَالَ شَعِيرَةٍ مِنْ إِيمَانٍ فَأَنْطَلِقُ فأفعل ثمَّ أَعُود فأحمده بِتِلْكَ المحامدوأخر لَهُ سَاجِدًا فَيُقَالُ يَا مُحَمَّدُ ارْفَعْ رَأْسَكَ وَقُلْ تُسْمَعْ وَسَلْ تُعْطَهْ وَاشْفَعْ تُشَفَّعْ فَأَقُولُ يارب أُمَّتِي أُمَّتِي فَيُقَالُ انْطَلِقْ فَأَخْرِجْ مَنْ كَانَ فِي قَلْبِهِ مِثْقَالُ ذَرَّةٍ أَوْ خَرْدَلَةٍ مِنْ إِيمَانٍ فَأَنْطَلِقُ فَأَفْعَلُ ثُمَّ أَعُودُ فَأَحْمَدُهُ بِتِلْكَ المحامدوأخر لَهُ سَاجِدًا فَيُقَالُ يَا مُحَمَّدُ ارْفَعْ رَأْسَكَ وَقُلْ تُسْمَعْ وَسَلْ تُعْطَهْ وَاشْفَعْ تُشَفَّعْ فَأَقُولُ يارب أُمَّتِي أُمَّتِي فَيُقَالُ انْطَلِقْ فَأَخْرِجْ مَنْ كَانَ فِي قَلْبِهِ أَدْنَى أَدْنَى أَدْنَى مِثْقَالِ حَبَّةِ من خَرْدَلَةٍ مِنْ إِيمَانٍ فَأَخْرِجْهُ مِنَ النَّارِ فَأَنْطَلِقُ فأفعل ثمَّ أَعُود الرَّابِعَة فأحمده بِتِلْكَ المحامدوأخر لَهُ سَاجِدًا فَيُقَالُ يَا مُحَمَّدُ ارْفَعْ رَأْسَكَ وَقُلْ تُسْمَعْ وَسَلْ تُعْطَهْ وَاشْفَعْ تُشَفَّعْ فَأَقُولُ يارب ائْذَنْ لِي فِيمَنْ قَالَ لَا إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ قَالَ لَيْسَ ذَلِكَ لَكَ وَلَكِنْ وَعِزَّتِي وَجَلَالِي وَكِبْرِيَائِي وَعَظَمَتِي لَأُخْرِجَنَّ مِنْهَا مَنْ قَالَ لَا إِلَه إِلَّا الله ". مُتَّفق عَلَيْهِ
(Maʼbad ibn Hilol al-Anaziy aytdi:) Biz — Basra ahlidan baʼzi kishilar — yigʻilib, Anas ibn Molikning oldiga bordik; oʻzimiz bilan (birga) Sobitni ham olib bordik — u biz uchun undan shafoat hadisini soʻrasin (deb). Mana, u (Anas) oʻz qasrida edi; biz unga — u zuho (chosht) namozini oʻqiyotgan paytda — toʻgʻri keldik. Bas, biz (kirishga) izn soʻradik; u bizga izn berdi — u oʻz toʻshagida oʻtirgan holda. Biz Sobitga: «Undan — shafoat hadisidan oldin — hech narsa soʻrama», dedik. Bas, u: «Ey Abu Hamza, mana bular — Basra ahlidan boʻlgan birodarlaring; senga — shafoat hadisini soʻragani — kelishdi», dedi. Shunda u (Anas): «Bizga Muhammad ﷺ (shunday) hadis aytdilar: ‹Qachon Qiyomat kuni boʻlsa, odamlar bir-birlariga (toʻlqindek) urilib (sarosimaga tushib) ketadilar; bas, ular Odamning oldiga kelib: ‹Biz uchun Robbing huzurida shafoat qil›, deydilar. U: ‹Men u (martaba)da emasman; lekin sizlar Ibrohimning oldiga boringlar — chunki u Rahmonning xalili (doʻsti)dir›, deydi. Bas, ular Ibrohimning oldiga keladilar; u: ‹Men u (martaba)da emasman; lekin sizlar Musoning oldiga boringlar — chunki u Allohning kalimi (soʻzlashgan kishisi)dir›, deydi. Bas, ular Musoning oldiga keladilar; u: ‹Men u (martaba)da emasman; lekin sizlar Isoning oldiga boringlar — chunki u Allohning ruhi va kalimasidir›, deydi. Bas, ular Isoning oldiga keladilar; u: ‹Men u (martaba)da emasman; lekin sizlar Muhammad ﷺning oldiga boringlar›, deydi. Bas, ular mening oldimga keladilar; men: ‹Men u (martaba)dadirman›, deyman. Bas, men Robbim huzurida (kirishga) izn soʻrayman; menga izn beriladi va U menga — hozir menga hozir boʻlmagan (yodimga kelmaydigan) — bir necha hamdlarni ilhom qiladi; men Uni oʻsha hamdlar bilan hamd aytaman va Unga sajda qilib yiqilaman. Bas: ‹Ey Muhammad, boshingni koʻtar; ayt — sening (soʻzing) eshitiladi; soʻra — beriladi; shafoat qil — shafoating qabul qilinadi›, deyiladi. Men: ‹Yo Robbim, ummatim, ummatim!› deyman. Bas: ‹Bor-da, qalbida bir arpa (donasi) ogʻirligicha iymon boʻlgan kishini (doʻzaxdan) chiqar›, deyiladi. Bas, men borib (shunday) qilaman. Soʻng (yana) qaytib, Uni oʻsha hamdlar bilan hamd aytaman, soʻng Unga sajda qilib yiqilaman. Bas: ‹Ey Muhammad, boshingni koʻtar; ayt — eshitiladi; soʻra — beriladi; shafoat qil — shafoating qabul qilinadi›, deyiladi. Men: ‹Yo Robbim, ummatim, ummatim!› deyman. Bas: ‹Bor-da, undan (doʻzaxdan) qalbida bir zarra yoki xardal (sapcha donasi) ogʻirligicha iymon boʻlgan kishini chiqar›, deyiladi. Bas, men borib (shunday) qilaman. Soʻng (yana) qaytib, Uni oʻsha hamdlar bilan hamd aytaman, soʻng Unga sajda qilib yiqilaman. Bas: ‹Ey Muhammad, boshingni koʻtar; ayt — eshitiladi; soʻra — beriladi; shafoat qil — shafoating qabul qilinadi›, deyiladi. Men: ‹Yo Robbim, ummatim, ummatim!› deyman. Bas: ‹Bor-da, qalbida eng kichik, eng kichik, eng kichik bir xardal (sapcha) donasi ogʻirligicha iymon boʻlgan kishini doʻzaxdan chiqar›, deydi. Bas, men borib (shunday) qilaman›.» Bas, biz Anasning oldidan chiqqanimizda, men oʻz hamrohlarimizdan baʼzisiga: «Hasan (al-Basriy)ning oldidan oʻtsak — u Abu Xalifaning uyida (yashirinib) turibdi — u bizga Anas ibn Molik bizga aytgan (hadis)ni (ham) aytib bersa», dedim. Bas, biz uning oldiga keldik, unga salom berdik; u bizga izn berdi. Biz unga: «Ey Abu Said, biz sening birodaring Anas ibn Molikning oldidan keldik; shafoat haqida bizga aytgani kabi (hadis)ni (boshqa hech kimda) koʻrmadik», dedik. U: «Hiyh (davom etinglar)», dedi. Bas, biz unga hadisni aytdik; u mana shu joyga yetganida: «Hiyh», dedi. Biz: «(Anas) bizga bundan ortigʻini qoʻshmadi», dedik. U: «U menga — yigirma yil avval, u baquvvat (yosh) ekan — (shu hadisni) aytgan edi; bas, (qolganini) unutdimi yoki sizlar (faqat shunga) suyanib (amalni tashlab) qoʻyishingizni yoqtirmadimi — bilmayman», dedi. Biz: «Ey Abu Said, bizga (aytib) ber», dedik. Bas, u kulib: «Inson shoshqaloq (qilib) yaratilgan; men buni faqat — sizlarga aytishni istab — zikr qildim. U menga — sizlarga aytgani kabi — aytdi: ‹Soʻng men toʻrtinchi marta qaytaman-da, Uni oʻsha (hamdlar) bilan hamd aytaman, soʻng Unga sajda qilib yiqilaman. Bas: ‹Ey Muhammad, boshingni koʻtar; ayt — eshitiladi; soʻra — beriladi; shafoat qil — shafoating qabul qilinadi›, deyiladi. Men: ‹Yo Robbim, ‹La ilaha illalloh› degan kishi (haqi)da menga izn ber›, deyman. (Alloh): ‹Mening izzatim, jalolim, kibriyom va azamatim bilan (qasamki,) Men albatta undan (doʻzaxdan) ‹La ilaha illalloh› degan kishini chiqaraman›, deydi›.»(Маъбад ибн Ҳилол ал-Аназий айтди:) Биз — Басра аҳлидан баъзи кишилар — йиғилиб, Анас ибн Моликнинг олдига бордик; ўзимиз билан (бирга) Собитни ҳам олиб бордик — у биз учун ундан шафоат ҳадисини сўрасин (деб). Мана, у (Анас) ўз қасрида эди; биз унга — у зуҳо (чошт) намозини ўқиётган пайтда — тўғри келдик. Бас, биз (киришга) изн сўрадик; у бизга изн берди — у ўз тўшагида ўтирган ҳолда. Биз Собитга: «Ундан — шафоат ҳадисидан олдин — ҳеч нарса сўрама», дедик. Бас, у: «Эй Абу Ҳамза, мана булар — Басра аҳлидан бўлган биродарларинг; сенга — шафоат ҳадисини сўрагани — келишди», деди. Шунда у (Анас): «Бизга Муҳаммад ﷺ (шундай) ҳадис айтдилар: ‹Қачон Қиёмат куни бўлса, одамлар бир-бирларига (тўлқиндек) урилиб (саросимага тушиб) кетадилар; бас, улар Одамнинг олдига келиб: ‹Биз учун Роббинг ҳузурида шафоат қил›, дейдилар. У: ‹Мен у (мартаба)да эмасман; лекин сизлар Иброҳимнинг олдига боринглар — чунки у Раҳмоннинг халили (дўсти)дир›, дейди. Бас, улар Иброҳимнинг олдига келадилар; у: ‹Мен у (мартаба)да эмасман; лекин сизлар Мусонинг олдига боринглар — чунки у Аллоҳнинг калими (сўзлашган кишиси)дир›, дейди. Бас, улар Мусонинг олдига келадилар; у: ‹Мен у (мартаба)да эмасман; лекин сизлар Исонинг олдига боринглар — чунки у Аллоҳнинг руҳи ва калимасидир›, дейди. Бас, улар Исонинг олдига келадилар; у: ‹Мен у (мартаба)да эмасман; лекин сизлар Муҳаммад ﷺнинг олдига боринглар›, дейди. Бас, улар менинг олдимга келадилар; мен: ‹Мен у (мартаба)дадирман›, дейман. Бас, мен Роббим ҳузурида (киришга) изн сўрайман; менга изн берилади ва У менга — ҳозир менга ҳозир бўлмаган (ёдимга келмайдиган) — бир неча ҳамдларни илҳом қилади; мен Уни ўша ҳамдлар билан ҳамд айтаман ва Унга сажда қилиб йиқиламан. Бас: ‹Эй Муҳаммад, бошингни кўтар; айт — сенинг (сўзинг) эшитилади; сўра — берилади; шафоат қил — шафоатинг қабул қилинади›, дейилади. Мен: ‹Ё Роббим, умматим, умматим!› дейман. Бас: ‹Бор-да, қалбида бир арпа (донаси) оғирлигича иймон бўлган кишини (дўзахдан) чиқар›, дейилади. Бас, мен бориб (шундай) қиламан. Сўнг (яна) қайтиб, Уни ўша ҳамдлар билан ҳамд айтаман, сўнг Унга сажда қилиб йиқиламан. Бас: ‹Эй Муҳаммад, бошингни кўтар; айт — эшитилади; сўра — берилади; шафоат қил — шафоатинг қабул қилинади›, дейилади. Мен: ‹Ё Роббим, умматим, умматим!› дейман. Бас: ‹Бор-да, ундан (дўзахдан) қалбида бир зарра ёки хардал (сапча донаси) оғирлигича иймон бўлган кишини чиқар›, дейилади. Бас, мен бориб (шундай) қиламан. Сўнг (яна) қайтиб, Уни ўша ҳамдлар билан ҳамд айтаман, сўнг Унга сажда қилиб йиқиламан. Бас: ‹Эй Муҳаммад, бошингни кўтар; айт — эшитилади; сўра — берилади; шафоат қил — шафоатинг қабул қилинади›, дейилади. Мен: ‹Ё Роббим, умматим, умматим!› дейман. Бас: ‹Бор-да, қалбида энг кичик, энг кичик, энг кичик бир хардал (сапча) донаси оғирлигича иймон бўлган кишини дўзахдан чиқар›, дейди. Бас, мен бориб (шундай) қиламан›.» Бас, биз Анаснинг олдидан чиққанимизда, мен ўз ҳамроҳларимиздан баъзисига: «Ҳасан (ал-Басрий)нинг олдидан ўцак — у Абу Халифанинг уйида (яшириниб) турибди — у бизга Анас ибн Молик бизга айтган (ҳадис)ни (ҳам) айтиб берса», дедим. Бас, биз унинг олдига келдик, унга салом бердик; у бизга изн берди. Биз унга: «Эй Абу Саид, биз сенинг биродаринг Анас ибн Моликнинг олдидан келдик; шафоат ҳақида бизга айтгани каби (ҳадис)ни (бошқа ҳеч кимда) кўрмадик», дедик. У: «Ҳийҳ (давом этинглар)», деди. Бас, биз унга ҳадисни айтдик; у мана шу жойга етганида: «Ҳийҳ», деди. Биз: «(Анас) бизга бундан ортиғини қўшмади», дедик. У: «У менга — йигирма йил аввал, у бақувват (ёш) экан — (шу ҳадисни) айтган эди; бас, (қолганини) унутдими ёки сизлар (фақат шунга) суяниб (амални ташлаб) қўйишингизни ёқтирмадими — билмайман», деди. Биз: «Эй Абу Саид, бизга (айтиб) бер», дедик. Бас, у кулиб: «Инсон шошқалоқ (қилиб) яратилган; мен буни фақат — сизларга айтишни истаб — зикр қилдим. У менга — сизларга айтгани каби — айтди: ‹Сўнг мен тўртинчи марта қайтаман-да, Уни ўша (ҳамдлар) билан ҳамд айтаман, сўнг Унга сажда қилиб йиқиламан. Бас: ‹Эй Муҳаммад, бошингни кўтар; айт — эшитилади; сўра — берилади; шафоат қил — шафоатинг қабул қилинади›, дейилади. Мен: ‹Ё Роббим, ‹Ла илаҳа иллаллоҳ› деган киши (ҳақи)да менга изн бер›, дейман. (Аллоҳ): ‹Менинг иззатим, жалолим, кибриём ва азаматим билан (қасамки,) Мен албатта ундан (дўзахдан) ‹Ла илаҳа иллаллоҳ› деган кишини чиқараман›, дейди›.»