وَعَنْ عَائِشَةَ قَالَتْ: إِنَّ مِنْ نِعَمِ اللَّهِ عَلِيٍّ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ تُوِفِّيَ فِي بَيْتِي وَفِي يَوْمِي وَبَيْنَ سَحْرِي وَنَحْرِي وَإِنَّ اللَّهَ جَمَعَ بَيْنَ رِيقِي وَرِيقِهِ عِنْدَ مَوْتِهِ دَخَلَ عَلَيَّ عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أَبِي بَكْرٍ وَبِيَدِهِ سِوَاكٌ وَأَنَا مُسْنِدَةُ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَرَأَيْتُهُ يَنْظُرُ إِلَيْهِ وَعَرَفْتُ أَنَّهُ يُحِبُّ السِّوَاكَ فَقُلْتُ: آخُذُهُ لَكَ؟ فَأَشَارَ بِرَأْسِهِ أَنْ نَعَمْ فَتَنَاوَلْتُهُ فَاشْتَدَّ عَلَيْهِ وَقُلْتُ: أُلَيِّنُهُ لَكَ؟ فَأَشَارَ بِرَأْسِهِ أَنْ نَعَمْ فَلَيَّنْتُهُ فَأَمَرَّهُ وَبَيْنَ يَدَيْهِ رَكْوَةٌ فِيهَا مَاءٌ فَجَعَلَ يُدْخِلُ يَدَيْهِ فِي الْمَاءِ فَيَمْسَحُ بِهِمَا وَجْهَهُ وَيَقُولُ: «لَا إِلَهَ إِلَّا الله إِنَّ للموتِ سَكَراتٍ» . ثمَّ نصب يَده فَجَعَلَ يَقُولُ: «فِي الرَّفِيقِ الْأَعْلَى» . حَتَّى قُبِضَ ومالت يَده. رَوَاهُ البُخَارِيّ
(Oisha (roziyallohu anho) aytar edi:) Allohning menga (bergan) neʼmatlaridan (biri) — Rasululloh ﷺning mening uyimda, mening kunimda, mening sahrim (oʻ pkam) bilan nahrim (boʻ ynim osti) orasida vafot etganlari va Allohning uning oʻ limi paytida mening soʻ lagim bilan uning soʻ lagini birga qoʻ shganidir. Mening oldima Abdurrahmon — qoʻ lida siwak (boʻ lgan holda) — kirdi; men Rasululloh ﷺni (koʻkragimga) suyab turgan edim. Men u zotni unga (siwakka) qarayotganini koʻrdim va u zot siwakni yaxshi koʻrishlarini bildim. Men: «Uni sen uchun olaymi?» dedim; u zot boshlari bilan ‹ha› deb ishora qildi. Men uni oldim, (lekin) u zotga qattiq (keldi); men: «Uni sen uchun yumshataymi?» dedim; u zot boshlari bilan ‹ha› deb ishora qildi; men uni yumshatdim. U zotning oldida — ichida suv (boʻ lgan) bir idish (rakva yoki ulba) bor edi — Umar (rovi) (qaysi biri ekanida) shubha qiladi. U zot ikki qoʻ lini suvga solib, ular bilan yuzlariga mash tortib: «Laa ilaaha illalloh; albatta oʻ limning (oʻ z) sakaroti (azoblari) bordir», deya boshladilar. Soʻng qoʻ lini koʻtarib: «(Meni) aʼlo rafiqqa (qoʻ sh)», deya boshladilar, to qabz qilindi (vafot etdilar) va qoʻ li (yonga) egildi (tushdi).(Оиша (розияллоҳу анҳо) айтар эди:) Аллоҳнинг менга (берган) неъматларидан (бири) — Расулуллоҳ ﷺнинг менинг уйимда, менинг кунимда, менинг саҳрим (ў пкам) билан наҳрим (бў йним ости) орасида вафот этганлари ва Аллоҳнинг унинг ў лими пайтида менинг сў лагим билан унинг сў лагини бирга қў шганидир. Менинг олдима Абдурраҳмон — қў лида сивак (бў лган ҳолда) — кирди; мен Расулуллоҳ ﷺни (кўкрагимга) суяб турган эдим. Мен у зотни унга (сивакка) қараётганини кўрдим ва у зот сивакни яхши кўришларини билдим. Мен: «Уни сен учун олайми?» дедим; у зот бошлари билан ‹ҳа› деб ишора қилди. Мен уни олдим, (лекин) у зотга қаттиқ (келди); мен: «Уни сен учун юмшатайми?» дедим; у зот бошлари билан ‹ҳа› деб ишора қилди; мен уни юмшатдим. У зотнинг олдида — ичида сув (бў лган) бир идиш (раква ёки улба) бор эди — Умар (рови) (қайси бири эканида) шубҳа қилади. У зот икки қў лини сувга солиб, улар билан юзларига маш тортиб: «Лаа илааҳа иллаллоҳ; албатта ў лимнинг (ў з) сакароти (азоблари) бордир», дея бошладилар. Сўнг қў лини кўтариб: «(Мени) аъло рафиққа (қў ш)», дея бошладилар, то қабз қилинди (вафот этдилар) ва қў ли (ёнга) эгилди (тушди).