وَعَنْ نَافِعٍ قَالَ: انْطَلَقْتُ مَعَ ابْنِ عُمَرَ فِي حَاجَة إِلَى ابْن عَبَّاس فَقَضَى ابْنُ عُمَرَ حَاجَتَهُ وَكَانَ مِنْ حَدِيثِهِ يَوْمَئِذٍ أَنْ قَالَ مَرَّ رَجُلٌ فِي سِكَّةٍ مِنَ السِّكَكِ فَلَقِيَ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَقَدْ خَرَجَ مِنْ غَائِطٍ أَوْ بَوْلٍ فَسَلَّمَ عَلَيْهِ فَلَمْ يَرُدَّ عَلَيْهِ حَتَّى كَادَ الرَّجُلُ أَنْ يَتَوَارَى فِي السِّكَّةِ ضَرَبَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِيَدَيْهِ عَلَى الْحَائِطِ وَمَسَحَ بِهِمَا وَجْهَهُ ثُمَّ ضَرَبَ ضَرْبَةً أُخْرَى فَمَسَحَ ذِرَاعَيْهِ ثُمَّ رَدَّ عَلَى الرَّجُلِ السَّلَامَ وَقَالَ: «إِنَّهُ لَمْ يَمْنَعْنِي أَنْ أَرُدَّ عَلَيْكَ السَّلَامَ إِلَّا أَنِّي لَمْ أَكُنْ على طهر» . رَوَاهُ أَبُو دَاوُد
Ahmad ibn Ibrohim al-Mavsiliy Abu Ali bizga shunday dedi: Muhammad ibn Sobit al-Abdiy bizga xabar berdi: Nofiʼ bizga xabar berib, dedi: Bir hojat yuzasidan Ibn Umar bilan birga Ibn Abbosning huzuriga bordim. Ibn Umar oʻz hojatini bitirdi. Oʻsha kuni (Ibn Abbosning) gapidan biri shu boʻldiki, u dedi: Bir kishi koʻchalardan birida Rasululloh ﷺ ning yonlaridan oʻtib qoldi. U zot esa katta hojat yoki kichik hojatdan chiqqan edilar. (U kishi) u zotga salom berdi, ammo u zot toki haligi kishi koʻchada koʻzdan gʻoyib boʻlay deganda alik oldilar. (Avval) ikki qoʻllarini devorga urib, ular bilan yuzlarini mash qildilar. Soʻngra yana bir bor (qoʻllarini devorga) urib, ikki bilaklarini mash qildilar. Keyin u kishining salomiga alik oldilar va: «Senga alik olishimga, faqat tahoratsiz boʻlganligimgina toʻsqinlik qildi», dedilar. Abu Dovud dedi: Men Ahmad ibn Hanbalning shunday deganini eshitdim: Muhammad ibn Sobit tayammum haqida munkar (rad etilgan) bir hadis rivoyat qildi. Ibn Dosa dedi: Abu Dovud aytdi: Muhammad ibn Sobitni Paygʻambar ﷺ dan (qoʻlni devorga) ikki marta urish haqidagi bu rivoyatda hech kim quvvatlamadi, balki uni Ibn Umarning fiʼli (oʻzining qilgan ishi) sifatida rivoyat qildilar.Аҳмад ибн Иброҳим ал-Мавсилий Абу Али бизга шундай деди: Муҳаммад ибн Собит ал-Абдий бизга хабар берди: Нофиъ бизга хабар бериб, деди: Бир ҳожат юзасидан Ибн Умар билан бирга Ибн Аббоснинг ҳузурига бордим. Ибн Умар ўз ҳожатини битирди. Ўша куни (Ибн Аббоснинг) гапидан бири шу бўлдики, у деди: Бир киши кўчалардан бирида Расулуллоҳ ﷺ нинг ёнларидан ўтиб қолди. У зот эса катта ҳожат ёки кичик ҳожатдан чиққан эдилар. (У киши) у зотга салом берди, аммо у зот токи ҳалиги киши кўчада кўздан ғойиб бўлай деганда алик олдилар. (Аввал) икки қўлларини деворга уриб, улар билан юзларини маш қилдилар. Сўнгра яна бир бор (қўлларини деворга) уриб, икки билакларини маш қилдилар. Кейин у кишининг саломига алик олдилар ва: «Сенга алик олишимга, фақат таҳоратсиз бўлганлигимгина тўсқинлик қилди», дедилар. Абу Довуд деди: Мен Аҳмад ибн Ҳанбалнинг шундай деганини эшитдим: Муҳаммад ибн Собит таяммум ҳақида мункар (рад этилган) бир ҳадис ривоят қилди. Ибн Доса деди: Абу Довуд айтди: Муҳаммад ибн Собитни Пайғамбар ﷺ дан (қўлни деворга) икки марта уриш ҳақидаги бу ривоятда ҳеч ким қувватламади, балки уни Ибн Умарнинг фиъли (ўзининг қилган иши) сифатида ривоят қилдилар.