وَعَنْ صَفْوَانَ بْنِ عَسَّالٍ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " إِنَّ اللَّهَ تَعَالَى جَعَلَ بِالْمَغْرِبِ بَابًا عَرْضُهُ مَسِيرَةُ سَبْعِينَ عَامًا لِلتَّوْبَةِ لَا يُغْلَقُ مَا لم تطلع عَلَيْهِ الشَّمْسُ مِنْ قِبَلِهِ وَذَلِكَ قَوْلُ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ: (يَوْمَ يَأْتِي بَعْضُ آيَاتِ رَبِّكَ لَا يَنْفَعُ نَفْسًا إِيمَانُهَا لَمْ تَكُنْ آمَنَتْ مِنْ قبل) رَوَاهُ التِّرْمِذِيّ وَابْن مَاجَه
Zirr ibn Hubaysh aytdi: Men Safvon ibn Assol al-Murodiy (roziyallohu anhu)ning oldiga keldim. U menga: «Seni nima (ish) keltirdi?» dedi. Men: «Ilm istab (keldim)», dedim. U: «Menga yetishishicha, farishtalar ilm talab qiluvchidan, u qilayotgan (ish)dan rozi boʻlib, unga qanotlarini yozar ekan», dedi. Men: «Koʻnglimga maxsi ustiga masah qilish (masalasi)dan bir narsa tushdi, Rasululloh ﷺdan bu haqda biror narsa yodlaganmisan?» dedim. U: «Ha, biz safarda boʻlganimizda janobatdan boshqa (holatda) — balki gʻoit, bavl va uyqudan (boʻlsa) — maxsilarimizni uch (kun) yechmaslikka buyurilgan edik», dedi. Men: «Rasululloh ﷺdan muhabbat haqida biror narsa yodlaganmisan?» dedim. U: «Ha, biz Rasululloh ﷺ bilan baʼzi safarlarida edik. Qavmning oxirida boʻlgan, dagʻal va qoʻpol bir aʼrobiy baland ovoz bilan: ‹Yo Muhammad, yo Muhammad!› deb chaqirdi. Qavm unga: ‹Boʻldi qil, sen bundan qaytarilgansan-ku›, dedilar. Rasululloh ﷺ unga uning ovoziga yaqin (ovoz) bilan: ‹Hov!› deb javob berdilar. U kishi: ‹(Bir) kishi bir qavmni sevadi-yu, ammo hali ularga yetmagan (boʻlsa, holi nima boʻladi?)›, dedi. Rasululloh ﷺ: ‹Kishi oʻzi sevgan kishisi bilan (birga) boʻladi›, dedilar», dedi. Zirr aytdi: U menga gapirishda davom etib, oxiri Alloh magʻribda eni yetmish yillik masofa boʻlgan bir eshikni tavba uchun qilganini, u quyosh oʻsha tomondan chiqquncha yopilmasligini menga aytdi. Bu — Alloh azza va jallaning: {Robbingning baʼzi oyatlari keladigan kunda, ilgari iymon keltirmagan kishiga (oʻsha kundagi) iymoni foyda bermas} (Anʼom 158) degan soʻzidir. Abu Iso aytdi: Bu hadis hasan sahihdir.Зирр ибн Ҳубайш айтди: Мен Сафвон ибн Ассол ал-Муродий (розияллоҳу анҳу)нинг олдига келдим. У менга: «Сени нима (иш) келтирди?» деди. Мен: «Илм истаб (келдим)», дедим. У: «Менга етишишича, фаришталар илм талаб қилувчидан, у қилаётган (иш)дан рози бўлиб, унга қанотларини ёзар экан», деди. Мен: «Кўнглимга махси устига масаҳ қилиш (масаласи)дан бир нарса тушди, Расулуллоҳ ﷺдан бу ҳақда бирор нарса ёдлаганмисан?» дедим. У: «Ҳа, биз сафарда бўлганимизда жанобатдан бошқа (ҳолатда) — балки ғоит, бавл ва уйқудан (бўлса) — махсиларимизни уч (кун) ечмасликка буюрилган эдик», деди. Мен: «Расулуллоҳ ﷺдан муҳаббат ҳақида бирор нарса ёдлаганмисан?» дедим. У: «Ҳа, биз Расулуллоҳ ﷺ билан баъзи сафарларида эдик. Қавмнинг охирида бўлган, дағал ва қўпол бир аъробий баланд овоз билан: ‹Ё Муҳаммад, ё Муҳаммад!› деб чақирди. Қавм унга: ‹Бўлди қил, сен бундан қайтарилгансан-ку›, дедилар. Расулуллоҳ ﷺ унга унинг овозига яқин (овоз) билан: ‹Ҳов!› деб жавоб бердилар. У киши: ‹(Бир) киши бир қавмни севади-ю, аммо ҳали уларга етмаган (бўлса, ҳоли нима бўлади?)›, деди. Расулуллоҳ ﷺ: ‹Киши ўзи севган кишиси билан (бирга) бўлади›, дедилар», деди. Зирр айтди: У менга гапиришда давом этиб, охири Аллоҳ мағрибда эни етмиш йиллик масофа бўлган бир эшикни тавба учун қилганини, у қуёш ўша томондан чиққунча ёпилмаслигини менга айтди. Бу — Аллоҳ азза ва жалланинг: {Роббингнинг баъзи оятлари келадиган кунда, илгари иймон келтирмаган кишига (ўша кундаги) иймони фойда бермас} (Анъом 158) деган сўзидир. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.