وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " إِنَّ رَجُلَيْنِ كَانَا فِي بَنِي إِسْرَائِيلَ مُتَحَابَّيْنِ أَحدهمَا مُجْتَهد لِلْعِبَادَةِ وَالْآخَرُ يَقُولُ: مُذْنِبٌ فَجَعَلَ يَقُولُ: أَقْصِرْ عَمَّا أَنْتَ فِيهِ فَيَقُولُ خَلِّنِي وَرَبِّي حَتَّى وَجَدَهُ يَوْمًا عَلَى ذَنْبٍ اسْتَعْظَمَهُ فَقَالَ: أَقْصِرْ فَقَالَ: خَلِّنِي وَرَبِّيَ أَبُعِثْتَ عَلَيَّ رَقِيبًا؟ فَقَالَ: وَاللَّهِ لَا يَغْفِرُ اللَّهُ لَكَ أَبَدًا وَلَا يُدْخِلُكَ الْجَنَّةَ فَبَعَثَ اللَّهُ إِلَيْهِمَا مَلَكًا فَقَبَضَ أَرْوَاحَهُمَا فَاجْتَمَعَا عِنْدَهُ فَقَالَ لِلْمُذْنِبِ: ادْخُلِ الْجَنَّةَ بِرَحْمَتِي وَقَالَ لِلْآخَرِ: أَتَسْتَطِيعُ أَنْ تَحْظِرَ عَلَى عَبْدِي رَحْمَتِي؟ فَقَالَ: لَا يَا رَبِّ قَالَ: اذْهَبُوا بِهِ إِلَى النَّار ". رَوَاهُ أَحْمد
Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytadilar: Men Rasululloh ﷺ ning shunday deganlarini eshitganman: «Bani Isroildan ikki kishi bir-biriga birodar edi. Ulardan biri gunoh qilar, ikkinchisi esa ibodatda gʻayrat koʻrsatar edi. Gʻayratli kishi narigisini doimo gunoh ustida koʻrar va: ‹Buni boshla(b qoʻyma)!› der edi. Bir kuni uni gunoh ustida topib qoldi-da, unga: ‹Bas qil!› dedi. U: ‹Meni Robbim bilan qoʻyib qoʻy. Sen menga nazoratchi qilib yuborilganmiding?!› dedi. (Gʻayratli kishi) esa: ‹Vallohi, Alloh seni magʻfirat qilmaydi›, yoki: ‹Alloh seni jannatga kiritmaydi›, dedi. Soʻng ikkovining ham joni olindi va ular olamlarning Robbi huzurida toʻplandilar. (Alloh) bu gʻayratli kishiga: ‹Sen Meni biluvchi miding, yoki Mening qoʻlimdagiga (rahmatimga) qodir miding?!› dedi. Gunohkorga esa: ‹Bor, rahmatim bilan jannatga kir›, dedi. Boshqasiga (gʻayratliga): ‹Buni doʻzaxga olib boringlar!› dedi». Abu Hurayra (roziyallohu anhu): «Jonim qoʻlida boʻlgan Zotga qasamki, u oʻz dunyosi va oxiratini halok qiluvchi bir soʻzni aytib qoʻydi», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтадилар: Мен Расулуллоҳ ﷺ нинг шундай деганларини эшитганман: «Бани Исроилдан икки киши бир-бирига биродар эди. Улардан бири гуноҳ қилар, иккинчиси эса ибодатда ғайрат кўрсатар эди. Ғайратли киши наригисини доимо гуноҳ устида кўрар ва: ‹Буни бошла(б қўйма)!› дер эди. Бир куни уни гуноҳ устида топиб қолди-да, унга: ‹Бас қил!› деди. У: ‹Мени Роббим билан қўйиб қўй. Сен менга назоратчи қилиб юборилганмидинг?!› деди. (Ғайратли киши) эса: ‹Валлоҳи, Аллоҳ сени мағфират қилмайди›, ёки: ‹Аллоҳ сени жаннатга киритмайди›, деди. Сўнг икковининг ҳам жони олинди ва улар оламларнинг Робби ҳузурида тўпландилар. (Аллоҳ) бу ғайратли кишига: ‹Сен Мени билувчи мидинг, ёки Менинг қўлимдагига (раҳматимга) қодир мидинг?!› деди. Гуноҳкорга эса: ‹Бор, раҳматим билан жаннатга кир›, деди. Бошқасига (ғайратлига): ‹Буни дўзахга олиб боринглар!› деди». Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу): «Жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, у ўз дунёси ва охиратини ҳалок қилувчи бир сўзни айтиб қўйди», дедилар.