حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الصَّبَّاحِ بْنِ سُفْيَانَ، أَخْبَرَنَا عَلِيُّ بْنُ ثَابِتٍ، عَنْ عِكْرِمَةَ بْنِ عَمَّارٍ، قَالَ حَدَّثَنِي ضَمْضَمُ بْنُ جَوْسٍ، قَالَ قَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " كَانَ رَجُلاَنِ فِي بَنِي إِسْرَائِيلَ مُتَآخِيَيْنِ فَكَانَ أَحَدُهُمَا يُذْنِبُ وَالآخَرُ مُجْتَهِدٌ فِي الْعِبَادَةِ فَكَانَ لاَ يَزَالُ الْمُجْتَهِدُ يَرَى الآخَرَ عَلَى الذَّنْبِ فَيَقُولُ أَقْصِرْ . فَوَجَدَهُ يَوْمًا عَلَى ذَنْبٍ فَقَالَ لَهُ أَقْصِرْ فَقَالَ خَلِّنِي وَرَبِّي أَبُعِثْتَ عَلَىَّ رَقِيبًا فَقَالَ وَاللَّهِ لاَ يَغْفِرُ اللَّهُ لَكَ أَوْ لاَ يُدْخِلُكَ اللَّهُ الْجَنَّةَ . فَقُبِضَ أَرْوَاحُهُمَا فَاجْتَمَعَا عِنْدَ رَبِّ الْعَالَمِينَ فَقَالَ لِهَذَا الْمُجْتَهِدِ أَكُنْتَ بِي عَالِمًا أَوْ كُنْتَ عَلَى مَا فِي يَدِي قَادِرًا وَقَالَ لِلْمُذْنِبِ اذْهَبْ فَادْخُلِ الْجَنَّةَ بِرَحْمَتِي وَقَالَ لِلآخَرِ اذْهَبُوا بِهِ إِلَى النَّارِ " . قَالَ أَبُو هُرَيْرَةَ وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لَتَكَلَّمَ بِكَلِمَةٍ أَوْبَقَتْ دُنْيَاهُ وَآخِرَتَهُ .
Abu Hurayra (roziyallohu anhu) aytadilar: Men Rasululloh ﷺ ning shunday deganlarini eshitganman: «Bani Isroildan ikki kishi bir-biriga birodar edi. Ulardan biri gunoh qilar, ikkinchisi esa ibodatda gʻayrat koʻrsatar edi. Gʻayratli kishi narigisini doimo gunoh ustida koʻrar va: ‹Buni boshla(b qoʻyma)!› der edi. Bir kuni uni gunoh ustida topib qoldi-da, unga: ‹Bas qil!› dedi. U: ‹Meni Robbim bilan qoʻyib qoʻy. Sen menga nazoratchi qilib yuborilganmiding?!› dedi. (Gʻayratli kishi) esa: ‹Vallohi, Alloh seni magʻfirat qilmaydi›, yoki: ‹Alloh seni jannatga kiritmaydi›, dedi. Soʻng ikkovining ham joni olindi va ular olamlarning Robbi huzurida toʻplandilar. (Alloh) bu gʻayratli kishiga: ‹Sen Meni biluvchi miding, yoki Mening qoʻlimdagiga (rahmatimga) qodir miding?!› dedi. Gunohkorga esa: ‹Bor, rahmatim bilan jannatga kir›, dedi. Boshqasiga (gʻayratliga): ‹Buni doʻzaxga olib boringlar!› dedi». Abu Hurayra (roziyallohu anhu): «Jonim qoʻlida boʻlgan Zotga qasamki, u oʻz dunyosi va oxiratini halok qiluvchi bir soʻzni aytib qoʻydi», dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу) айтадилар: Мен Расулуллоҳ ﷺ нинг шундай деганларини эшитганман: «Бани Исроилдан икки киши бир-бирига биродар эди. Улардан бири гуноҳ қилар, иккинчиси эса ибодатда ғайрат кўрсатар эди. Ғайратли киши наригисини доимо гуноҳ устида кўрар ва: ‹Буни бошла(б қўйма)!› дер эди. Бир куни уни гуноҳ устида топиб қолди-да, унга: ‹Бас қил!› деди. У: ‹Мени Роббим билан қўйиб қўй. Сен менга назоратчи қилиб юборилганмидинг?!› деди. (Ғайратли киши) эса: ‹Валлоҳи, Аллоҳ сени мағфират қилмайди›, ёки: ‹Аллоҳ сени жаннатга киритмайди›, деди. Сўнг икковининг ҳам жони олинди ва улар оламларнинг Робби ҳузурида тўпландилар. (Аллоҳ) бу ғайратли кишига: ‹Сен Мени билувчи мидинг, ёки Менинг қўлимдагига (раҳматимга) қодир мидинг?!› деди. Гуноҳкорга эса: ‹Бор, раҳматим билан жаннатга кир›, деди. Бошқасига (ғайратлига): ‹Буни дўзахга олиб боринглар!› деди». Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу): «Жоним қўлида бўлган Зотга қасамки, у ўз дунёси ва охиратини ҳалок қилувчи бир сўзни айтиб қўйди», дедилар.