حَدَّثَنِي سُلَيْمَانُ بْنُ عُبَيْدِ اللَّهِ أَبُو أَيُّوبَ الْغَيْلاَنِيُّ، حَدَّثَنَا أَبُو عَامِرٍ عَبْدُ الْمَلِكِ، بْنُ عَمْرٍو حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ أَبِي سَلَمَةَ الْمَاجِشُونُ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْقَاسِمِ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، - رضى الله عنها - قَالَتْ خَرَجْنَا مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لاَ نَذْكُرُ إِلاَّ الْحَجَّ حَتَّى جِئْنَا سَرِفَ فَطَمِثْتُ فَدَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَنَا أَبْكِي فَقَالَ " مَا يُبْكِيكِ " . فَقُلْتُ وَاللَّهِ لَوَدِدْتُ أَنِّي لَمْ أَكُنْ خَرَجْتُ الْعَامَ قَالَ " مَا لَكِ لَعَلَّكِ نَفِسْتِ " . قُلْتُ نَعَمْ . قَالَ " هَذَا شَىْءٌ كَتَبَهُ اللَّهُ عَلَى بَنَاتِ آدَمَ افْعَلِي مَا يَفْعَلُ الْحَاجُّ غَيْرَ أَنْ لاَ تَطُوفِي بِالْبَيْتِ حَتَّى تَطْهُرِي " . قَالَتْ فَلَمَّا قَدِمْتُ مَكَّةَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لأَصْحَابِهِ " اجْعَلُوهَا عُمْرَةً " . فَأَحَلَّ النَّاسُ إِلاَّ مَنْ كَانَ مَعَهُ الْهَدْىُ - قَالَتْ - فَكَانَ الْهَدْىُ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَأَبِي بَكْرٍ وَعُمَرَ وَذَوِي الْيَسَارَةِ ثُمَّ أَهَلُّوا حِينَ رَاحُوا - قَالَتْ - فَلَمَّا كَانَ يَوْمُ النَّحْرِ طَهَرْتُ فَأَمَرَنِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَفَضْتُ - قَالَتْ - فَأُتِينَا بِلَحْمِ بَقَرٍ . فَقُلْتُ مَا هَذَا فَقَالُوا أَهْدَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَنْ نِسَائِهِ الْبَقَرَ . فَلَمَّا كَانَتْ لَيْلَةُ الْحَصْبَةِ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ يَرْجِعُ النَّاسُ بِحَجَّةٍ وَعُمْرَةٍ وَأَرْجِعُ بِحَجَّةٍ قَالَتْ فَأَمَرَ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ أَبِي بَكْرٍ فَأَرْدَفَنِي عَلَى جَمَلِهِ - قَالَتْ - فَإِنِّي لأَذْكُرُ وَأَنَا جَارِيَةٌ حَدِيثَةُ السِّنِّ أَنْعُسُ فَتُصِيبُ وَجْهِي مُؤْخِرَةُ الرَّحْلِ حَتَّى جِئْنَا إِلَى التَّنْعِيمِ فَأَهْلَلْتُ مِنْهَا بِعُمْرَةٍ جَزَاءً بِعُمْرَةِ النَّاسِ الَّتِي اعْتَمَرُوا .
Oisha (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadi: «Biz Rasululloh ﷺ bilan birga, hajdan oʻzgani tilga olmagan holda chiqdik. Sarifga yetib kelganimizda men hayz koʻrdim. Rasululloh ﷺ men yigʻlab oʻtirgan holimda oldimga kirdilar va: ‹Seni nima yigʻlatyapti?› — dedilar. Men: ‹Vallohi, bu yil chiqmagan boʻlsam ekan deb tilab qoldim›, — dedim. (U zot): ‹Senga nima boʻldi? Balki hayz koʻrgandirsan?› — dedilar. Men: ‹Ha›, — dedim. (U zot): ‹Bu Alloh Odam qizlariga yozib qoʻygan narsadir. Sen hojilar qiladigan ishlarni qil, faqat poklanmaguningcha Baytni tavof qilmasang boʻldi›, — dedilar.» (Oisha) dedi: «Makkaga kelganimda Rasululloh ﷺ sahobalariga: ‹Buni (ihromni) umra qilib oling›, — dedilar. Shunda yonida hadyi (qurbonlik mol) boʻlganlardan boshqa odamlar ihromdan chiqdilar.» (Oisha) dedi: «Hadyi Nabiy ﷺ bilan, Abu Bakr bilan, Umar bilan va boy odamlar bilan birga edi. Soʻng ular (Minoga) yurib ketishganda yana ihromga kirdilar.» (Oisha) dedi: «Nahr kuni (qurbonlik kuni) boʻlganda men poklandim. Rasululloh ﷺ menga buyurdilar va men ifoza tavofini qildim.» (Oisha) dedi: «Bizga qoramol goʻshti keltirildi. Men: ‹Bu nima?› — dedim. Ular: ‹Rasululloh ﷺ ayollari nomidan qoramol soʻyib qurbonlik qildilar›, — deyishdi. Hasba kechasi boʻlganda men: ‹Yo Rasululloh! Odamlar bir haj va bir umra bilan qaytadi, men esa bir haj bilan qaytaman›, — dedim.» (Oisha) dedi: «Shunda (u zot) Abdurahmon ibn Abu Bakrga buyurdilar, u meni tuyasining ortiga mindirib oldi.» (Oisha) dedi: «Men hali yosh juvon edim, mudrab ketib yuzimga egar (kajavasi)ning orqa tomoni tegib turganini eslayman. Nihoyat Tanʼimga keldik va men u yerdan, odamlar qilgan umra evaziga umraga niyat qilib ihromga kirdim.»Оиша (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинади: «Биз Расулуллоҳ ﷺ билан бирга, ҳаждан ўзгани тилга олмаган ҳолда чиқдик. Сарифга етиб келганимизда мен ҳайз кўрдим. Расулуллоҳ ﷺ мен йиғлаб ўтирган ҳолимда олдимга кирдилар ва: ‹Сени нима йиғлатяпти?› — дедилар. Мен: ‹Валлоҳи, бу йил чиқмаган бўлсам экан деб тилаб қолдим›, — дедим. (У зот): ‹Сенга нима бўлди? Балки ҳайз кўргандирсан?› — дедилар. Мен: ‹Ҳа›, — дедим. (У зот): ‹Бу Аллоҳ Одам қизларига ёзиб қўйган нарсадир. Сен ҳожилар қиладиган ишларни қил, фақат покланмагунингча Байтни тавоф қилмасанг бўлди›, — дедилар.» (Оиша) деди: «Маккага келганимда Расулуллоҳ ﷺ саҳобаларига: ‹Буни (иҳромни) умра қилиб олинг›, — дедилар. Шунда ёнида ҳадйи (қурбонлик мол) бўлганлардан бошқа одамлар иҳромдан чиқдилар.» (Оиша) деди: «Ҳадйи Набий ﷺ билан, Абу Бакр билан, Умар билан ва бой одамлар билан бирга эди. Сўнг улар (Минога) юриб кетишганда яна иҳромга кирдилар.» (Оиша) деди: «Наҳр куни (қурбонлик куни) бўлганда мен покландим. Расулуллоҳ ﷺ менга буюрдилар ва мен ифоза тавофини қилдим.» (Оиша) деди: «Бизга қорамол гўшти келтирилди. Мен: ‹Бу нима?› — дедим. Улар: ‹Расулуллоҳ ﷺ аёллари номидан қорамол сўйиб қурбонлик қилдилар›, — дейишди. Ҳасба кечаси бўлганда мен: ‹Ё Расулуллоҳ! Одамлар бир ҳаж ва бир умра билан қайтади, мен эса бир ҳаж билан қайтаман›, — дедим.» (Оиша) деди: «Шунда (у зот) Абдураҳмон ибн Абу Бакрга буюрдилар, у мени туясининг ортига миндириб олди.» (Оиша) деди: «Мен ҳали ёш жувон эдим, мудраб кетиб юзимга эгар (кажаваси)нинг орқа томони тегиб турганини эслайман. Ниҳоят Танъимга келдик ва мен у ердан, одамлар қилган умра эвазига умрага ният қилиб иҳромга кирдим.»