وَحَدَّثَنِي عَنْ مَالِكٍ، عَنْ يَحْيَى بْنِ سَعِيدٍ، عَنْ عَاتِكَةَ بِنْتِ زَيْدِ بْنِ عَمْرِو بْنِ نُفَيْلٍ، امْرَأَةِ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ أَنَّهَا كَانَتْ تَسْتَأْذِنُ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ إِلَى الْمَسْجِدِ فَيَسْكُتُ فَتَقُولُ وَاللَّهِ لأَخْرُجَنَّ إِلاَّ أَنْ تَمْنَعَنِي . فَلاَ يَمْنَعُهَا .
Umar ibn al-Xattobning zavjasi Otika bint Zayd ibn Amr ibn Nufayl (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadiki, u Umar ibn al-Xattobdan masjidga borishga izn soʻrardi, u esa jim turardi. Shunda u ayol: «Vallohi, meni man qilmasang, albatta chiqaman», derdi. U esa uni man qilmasdi.Умар ибн ал-Хаттобнинг завжаси Отика бинт Зайд ибн Амр ибн Нуфайл (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинадики, у Умар ибн ал-Хаттобдан масжидга боришга изн сўрарди, у эса жим турарди. Шунда у аёл: «Валлоҳи, мени ман қилмасанг, албатта чиқаман», дерди. У эса уни ман қилмасди.