حَدَّثَنِي يَحْيَى، عَنْ مَالِكٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ بْنِ الزُّبَيْرِ، عَنْ عَائِشَةَ أُمِّ الْمُؤْمِنِينَ، أَنَّهَا كَانَتْ تَقُولُ الصِّيَامُ لِمَنْ تَمَتَّعَ بِالْعُمْرَةِ إِلَى الْحَجِّ لِمَنْ لَمْ يَجِدْ هَدْيًا مَا بَيْنَ أَنْ يُهِلَّ بِالْحَجِّ إِلَى يَوْمِ عَرَفَةَ فَإِنْ لَمْ يَصُمْ صَامَ أَيَّامَ مِنًى . وَحَدَّثَنِي عَنْ مَالِكٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ سَالِمِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ، أَنَّهُ كَانَ يَقُولُ فِي ذَلِكَ مِثْلَ قَوْلِ عَائِشَةَ رضى الله تعالى عنها
Oisha — ummul moʻminin (roziyallohu anho) shunday der edi: «Hadya (qurbonlik hayvoni) topa olmagan, umradan hajga tamattuʼ qilgan kishi uchun roʻza — hajga ehrom bogʻlagandan to Arafa kunigacha (tutiladi). Agar (shu kunlarda) roʻza tutmasa, Mino kunlari roʻza tutadi». Abdulloh ibn Umar (roziyallohu anhumo) ham bu haqda Oisha (roziyallohu anho)ning soʻzi kabi (yaʼni xuddi shunday) der edi.Оиша — уммул мўминин (розияллоҳу анҳо) шундай дер эди: «Ҳадя (қурбонлик ҳайвони) топа олмаган, умрадан ҳажга таматтуъ қилган киши учун рўза — ҳажга эҳром боғлагандан то Арафа кунигача (тутилади). Агар (шу кунларда) рўза тутмаса, Мино кунлари рўза тутади». Абдуллоҳ ибн Умар (розияллоҳу анҳумо) ҳам бу ҳақда Оиша (розияллоҳу анҳо)нинг сўзи каби (яъни худди шундай) дер эди.