أَخْبَرَنَا هَنَّادُ بْنُ السَّرِيِّ، عَنْ أَبِي بَكْرِ بْنِ عَيَّاشٍ، عَنْ أَبِي حَصِينٍ، عَنْ أَبِي عَبْدِ الرَّحْمَنِ، قَالَ قَالَ عَلِيٌّ كُنْتُ رَجُلاً مَذَّاءً وَكَانَتِ ابْنَةُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم تَحْتِي فَاسْتَحْيَيْتُ أَنْ أَسْأَلَهُ فَقُلْتُ لِرَجُلٍ جَالِسٍ إِلَى جَنْبِي سَلْهُ . فَسَأَلَهُ فَقَالَ " فِيهِ الْوُضُوءُ " .
Ali (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: «Men maziy koʻp keladigan kishi edim, Nabiy ﷺning qizlari mening nikohimda edi. Shuning uchun u zotdan soʻrashdan uyaldim va yonimda oʻtirgan bir kishiga: ‹Undan soʻra›, dedim. U soʻradi, u zot: ‹Bunda taharat bordir›, dedilar», dedi.Али (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: «Мен мазий кўп келадиган киши эдим, Набий ﷺнинг қизлари менинг никоҳимда эди. Шунинг учун у зотдан сўрашдан уялдим ва ёнимда ўтирган бир кишига: ‹Ундан сўра›, дедим. У сўради, у зот: ‹Бунда таҳарат бордир›, дедилар», деди.