وَعَنْ هُزَيْلِ بْنِ شُرَحْبِيلَ قَالَ: سُئِلَ أَبُو مُوسَى عَنِ ابْنَةٍ وَبِنْتِ ابْنٍ وَأُخْتٍ فَقَالَ: للْبِنْت النّصْف وَللْأُخْت النّصْف وائت ابْنَ مَسْعُودٍ فَسَيُتَابِعُنِي فَسُئِلَ ابْنُ مَسْعُودٍ وَأُخْبِرَ بقول أبي مُوسَى فَقَالَ: لقد ضللت إِذن وَمَا أَنَا مِنَ الْمُهْتَدِينَ أَقْضِي فِيهَا بِمَا قَضَى النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «لِلْبِنْتِ النِّصْفُ وَلِابْنَةِ الِابْنِ السُّدُسُ تَكْمِلَةَ الثُّلُثَيْنِ وَمَا بَقِيَ فَلِلْأُخْتِ» فَأَتَيْنَا أَبَا مُوسَى فَأَخْبَرْنَاهُ بِقَوْلِ ابْنِ مَسْعُودٍ فَقَالَ: لَا تَسْأَلُونِي مَا دَامَ هَذَا الحبر فِيكُم. رَوَاهُ البُخَارِيّ
(Huzayl ibn Shurahbil rivoyat qildiki,) Abu Musodan — (vafot etgan kishining) qizi, oʻgʻlining qizi va singlisi (haqidagi meros) toʻgʻrisida soʻraldi. U: «Qizga yarmi, singilga yarmi (tegadi). Ibn Masʼudning oldiga borsang, u ham menga qoʻshiladi», dedi. Soʻngra Ibn Masʼuddan soʻraldi va unga Abu Musoning soʻzi aytildi. U: «(Agar shunday desam,) men adashgan boʻlardim va hidoyat topganlardan boʻlmasdim. Men bu haqda Paygʻambar ﷺ hukm qilganidek hukm qilaman: qizga yarmi, oʻgʻil qiziga oltidan biri — (qizning hissasi bilan) uchdan ikkini toʻldirish uchun, qolgani esa singilnikidir», dedi. Soʻng biz Abu Musoning oldiga kelib, unga Ibn Masʼudning soʻzini aytdik. U: «Bu olim (Ibn Masʼud) oranglarda ekan, mendan (bunday masalalarni) soʻramanglar», dedi.(Ҳузайл ибн Шураҳбил ривоят қилдики,) Абу Мусодан — (вафот этган кишининг) қизи, ўғлининг қизи ва синглиси (ҳақидаги мерос) тўғрисида сўралди. У: «Қизга ярми, сингилга ярми (тегади). Ибн Масъуднинг олдига борсанг, у ҳам менга қўшилади», деди. Сўнгра Ибн Масъуддан сўралди ва унга Абу Мусонинг сўзи айтилди. У: «(Агар шундай десам,) мен адашган бўлардим ва ҳидоят топганлардан бўлмасдим. Мен бу ҳақда Пайғамбар ﷺ ҳукм қилганидек ҳукм қиламан: қизга ярми, ўғил қизига олтидан бири — (қизнинг ҳиссаси билан) учдан иккини тўлдириш учун, қолгани эса сингилникидир», деди. Сўнг биз Абу Мусонинг олдига келиб, унга Ибн Масъуднинг сўзини айтдик. У: «Бу олим (Ибн Масъуд) орангларда экан, мендан (бундай масалаларни) сўраманглар», деди.
وَعَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «الْيَتِيمَةُ تُسْتَأْمَرُ فِي نَفْسِهَا فَإِنْ صَمَتَتْ فَهُوَ إِذْنُهَا وَإِنْ أَبَتْ فَلَا جَوَازَ عَلَيْهَا» . رَوَاهُ التِّرْمِذِيُّ وَأَبُو دَاوُدَ وَالنَّسَائِيّ
وَرَوَاهُ الدَّارمِيّ عَن أبي مُوسَى
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, Rasululloh ﷺ: «Yetim qiz oʻzi haqida (nikohi xususida) izn soʻraladi. Agar sukut saqlasa, bu uning izni boʻladi; agar bosh tortsa, unga (nikoh) joriy etilmaydi», dedilar. (Roviy) aytdi: Bu bobda Abu Muso, Ibn Umar va Oishadan ham (rivoyatlar) bor. Abu Iso aytdi: Abu Hurayra hadisi hasan hadisdir. Ilm ahli yetim qizni turmushga berish xususida ixtilof qilganlar. Baʼzi ilm ahli yetim qiz turmushga berilsa, balogʻatga yetguncha nikoh toʻxtab turadi, balogʻatga yetganda esa nikohni joiz qilish yoki buzish ixtiyori unga beriladi, deyishgan. Bu baʼzi tobeʼinlar va boshqalarning soʻzidir. Baʼzilar esa: Yetim qizning nikohi balogʻatga yetmaguncha joiz emas, nikohda (keyin) ixtiyor (qilish) ham joiz emas, deyishgan. Bu Sufyon as-Savriy, Shofeʼiy va ulardan boshqa ilm ahlining soʻzidir. Ahmad va Ishoq esa: Yetim qiz toʻqqiz yoshga yetib turmushga berilsa va u rozi boʻlsa, nikoh joizdir, balogʻatga yetganda unga ixtiyor yoʻq, deyishgan. Ular Oisha hadisini dalil keltirganlarki, Nabiy ﷺ u bilan toʻqqiz yoshida turmush qurganlar. Oisha: «Qiz toʻqqiz yoshga yetsa, u ayoldir», degan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, Расулуллоҳ ﷺ: «Етим қиз ўзи ҳақида (никоҳи хусусида) изн сўралади. Агар сукут сақласа, бу унинг изни бўлади; агар бош тортса, унга (никоҳ) жорий этилмайди», дедилар. (Ровий) айтди: Бу бобда Абу Мусо, Ибн Умар ва Оишадан ҳам (ривоятлар) бор. Абу Исо айтди: Абу Ҳурайра ҳадиси ҳасан ҳадисдир. Илм аҳли етим қизни турмушга бериш хусусида ихтилоф қилганлар. Баъзи илм аҳли етим қиз турмушга берилса, балоғатга етгунча никоҳ тўхтаб туради, балоғатга етганда эса никоҳни жоиз қилиш ёки бузиш ихтиёри унга берилади, дейишган. Бу баъзи тобеъинлар ва бошқаларнинг сўзидир. Баъзилар эса: Етим қизнинг никоҳи балоғатга етмагунча жоиз эмас, никоҳда (кейин) ихтиёр (қилиш) ҳам жоиз эмас, дейишган. Бу Суфён ас-Саврий, Шофеъий ва улардан бошқа илм аҳлининг сўзидир. Аҳмад ва Ишоқ эса: Етим қиз тўққиз ёшга етиб турмушга берилса ва у рози бўлса, никоҳ жоиздир, балоғатга етганда унга ихтиёр йўқ, дейишган. Улар Оиша ҳадисини далил келтирганларки, Набий ﷺ у билан тўққиз ёшида турмуш қурганлар. Оиша: «Қиз тўққиз ёшга етса, у аёлдир», деган.
وَعَنْ أَبِي مُوسَى أَنَّهُ كَانَ يَقُولُ: مَا أُبالي شرِبتُ الخمرَ أَو عبدْتُ هذهِ السَّارِيةَ دونَ اللَّهِ. رَوَاهُ النَّسَائِيّ
Abu Muso (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadiki, u: «Xamr ichishim bilan Alloh azza va jalladan oʻzga mana shu ustunga ibodat qilishim mening uchun barobardir», der edi.Абу Мусо (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинадики, у: «Хамр ичишим билан Аллоҳ азза ва жалладан ўзга мана шу устунга ибодат қилишим менинг учун баробардир», дер эди.
وَعَن ابنِ أَبِي بُرْدَةَ قَالَ: بَعَثَ النَّبِيُّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ جَدَّهُ أَبَا مُوسَى وَمُعَاذًا إِلَى الْيَمَنِ فَقَالَ: «يَسِّرَا وَلَا تُعَسِّرَا وَبَشِّرَا وَلَا تُنَفِّرَا وَتَطَاوَعَا وَلَا تَخْتَلِفَا»
(Saʼid ibn Abu Burda otasidan aytdi:) Paygʻambar ﷺ uning bobosi Abu Muso va Muozni Yamanga yuborib: «Yengillatinglar, qiyinlashtirmanglar; xushxabar beringlar, nafratlantirmanglar; oʻzaro kelishib (itoatda) boʻ linglar», dedilar. Abu Muso: «Ey Allohning paygʻambari, bizning yurtimizda arpadan (qilingan) bir ichimlik — mizr, va asaldan (qilingan) bir ichimlik — bitʼ bor», dedi. U zot: «Har bir mast qiluvchi (narsa) haromdir», dedilar. Ikkovi joʻnadi. Muoz Abu Musoga: «Qurʼonni qanday qiroat qilasan?» dedi. U: «Tik turib, oʻtirib va ulovim ustida (qiroat qilaman); uni tadrijan (qism-qism) qiroat qilaman», dedi. (Muoz:) «Men esa uxlab, soʻng turaman; uyqumni — turishimni (ibodatimni) savobga hisoblaganimdek — savobga hisoblayman», dedi va bir chodir (fustot) qurdi. Ikkovi bir-birini ziyorat qilib turardi. Muoz Abu Musoni ziyorat qildi, qarasa, bir kishi (qoʻ l-oyogʻi) bogʻlab qoʻ yilgan. U: «Bu nima?» dedi. Abu Muso: «(Bu) — bir yahudiy, islom (qabul) qilgan, soʻng dindan qaytgan», dedi. Muoz: «Men albatta uning boʻ ynini uraman (oʻldiraman)», dedi. Uni (Shuʼbadan) Aqadiy va Vahb (ham) rivoyat qildi. Vakiʼ, Nazr va Abu Dovud (Shuʼbadan, Saʼiddan, otasidan, bobosidan, Paygʻambar ﷺdan) — (shunday) keltirdilar. Buni Jarir ibn Abdulhamid (Shayboniydan, Abu Burdadan) rivoyat qildi.(Саъид ибн Абу Бурда отасидан айтди:) Пайғамбар ﷺ унинг бобоси Абу Мусо ва Муозни Яманга юбориб: «Енгиллатинглар, қийинлаштирманглар; хушхабар беринглар, нафратлантирманглар; ўзаро келишиб (итоатда) бў линглар», дедилар. Абу Мусо: «Эй Аллоҳнинг пайғамбари, бизнинг юртимизда арпадан (қилинган) бир ичимлик — мизр, ва асалдан (қилинган) бир ичимлик — битъ бор», деди. У зот: «Ҳар бир маст қилувчи (нарса) ҳаромдир», дедилар. Иккови жўнади. Муоз Абу Мусога: «Қуръонни қандай қироат қиласан?» деди. У: «Тик туриб, ўтириб ва уловим устида (қироат қиламан); уни тадрижан (қисм-қисм) қироат қиламан», деди. (Муоз:) «Мен эса ухлаб, сўнг тураман; уйқумни — туришимни (ибодатимни) савобга ҳисоблаганимдек — савобга ҳисоблайман», деди ва бир чодир (фустот) қурди. Иккови бир-бирини зиёрат қилиб турарди. Муоз Абу Мусони зиёрат қилди, қараса, бир киши (қў л-оёғи) боғлаб қў йилган. У: «Бу нима?» деди. Абу Мусо: «(Бу) — бир яҳудий, ислом (қабул) қилган, сўнг диндан қайтган», деди. Муоз: «Мен албатта унинг бў йнини ураман (ўлдираман)», деди. Уни (Шуъбадан) Ақадий ва Ваҳб (ҳам) ривоят қилди. Вакиъ, Назр ва Абу Довуд (Шуъбадан, Саъиддан, отасидан, бобосидан, Пайғамбар ﷺдан) — (шундай) келтирдилар. Буни Жарир ибн Абдулҳамид (Шайбонийдан, Абу Бурдадан) ривоят қилди.
وَعَنْهُ أَنَّ رَجُلًا كَانَ يَأْكُلُ أَكْلًا كَثِيرًا فَأَسْلَمَ فَكَانَ يَأْكُلُ قَلِيلًا فَذَكَرَ ذَلِكَ لِلنَّبِيِّ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ فَقَالَ: «إِنَّ الْمُؤْمِنَ يَأْكُلُ فِي مِعًى وَاحِدٍ وَالْكَافِرُ يَأْكُلُ فِي سبعةِ أمعاء» . رَوَاهُ البُخَارِيّ.
وَرَوَى مُسْلِمٌ عَنْ أَبِي مُوسَى وَابْنِ عُمَرَ الْمسند مِنْهُ فَقَط.
وَفِي أُخْرَى لَهُ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ ضَافَهُ ضَيْفٌ وَهُوَ كَافِرٌ فَأَمَرَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِشَاةٍ فَحُلِبَتْ فَشَرِبَ حِلَابَهَا ثُمَّ أُخْرَى فَشَرِبَهُ ثُمَّ أُخْرَى فَشَرِبَهُ حَتَّى شَرِبَ حِلَابَ سَبْعِ شِيَاهٍ ثُمَّ إِنَّهُ أَصْبَحَ فَأَسْلَمَ فَأَمَرَ لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ بِشَاةٍ فَحُلِبَتْ فَشَرِبَ حِلَابَهَا ثُمَّ أَمَرَ بِأُخْرَى فَلَمْ يَسْتَتِمَّهَا فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: «الْمُؤْمِنُ يَشْرَبُ فِي مِعًى وَاحِدٍ وَالْكَافِرُ يشربُ فِي سَبْعَة أمعاء»
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ ga bir mehmon kelibdi, u kofir edi. Rasululloh ﷺ uning uchun bir qoʻyni (sogʻishga) buyurdilar. (Qoʻy) sogʻildi, u uning sutini ichdi. Soʻng yana biri (sogʻildi), uni ham ichdi. Soʻng yana biri (sogʻildi), uni ham ichdi. Hatto u yetti qoʻyning sutini ichdi. Soʻng tongda u musulmon boʻldi. Rasululloh ﷺ uning uchun bir qoʻyni (sogʻishga) buyurdilar, u uning sutini ichdi. Soʻng yana birini (sogʻishga) buyurdilar, ammo u uni tugata olmadi. Shunda Rasululloh ﷺ: «Moʻmin bitta ichakka (toʻyguncha) ichadi, kofir esa yetti ichakka (toʻyguncha) ichadi», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ га бир меҳмон келибди, у кофир эди. Расулуллоҳ ﷺ унинг учун бир қўйни (соғишга) буюрдилар. (Қўй) соғилди, у унинг сутини ичди. Сўнг яна бири (соғилди), уни ҳам ичди. Сўнг яна бири (соғилди), уни ҳам ичди. Ҳатто у етти қўйнинг сутини ичди. Сўнг тонгда у мусулмон бўлди. Расулуллоҳ ﷺ унинг учун бир қўйни (соғишга) буюрдилар, у унинг сутини ичди. Сўнг яна бирини (соғишга) буюрдилар, аммо у уни тугата олмади. Шунда Расулуллоҳ ﷺ: «Мўмин битта ичакка (тўйгунча) ичади, кофир эса етти ичакка (тўйгунча) ичади», — дедилар.
وَعَنْ عَلِيٍّ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ أَنَّهُ كَانَ يَقُول: الشطرنج هُوَ ميسر الْأَعَاجِم
وَعَنِ ابْنِ شِهَابٍ أَنَّ أَبَا مُوسَى الْأَشْعَرِيَّ قَالَ: لَا يلْعَب بالشطرنج إِلَّا خاطئ
وَعنهُ أَن سُئِلَ عَنْ لَعِبِ الشَّطْرَنْجِ فَقَالَ: هِيَ مِنَ الْبَاطِلِ وَلَا يُحِبُّ اللَّهُ الْبَاطِلَ. رَوَى الْبَيْهَقِيُّ الْأَحَادِيثَ الْأَرْبَعَةَ فِي شُعَبِ الْإِيمَانِ
Ali (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: U zot: «Shatranj — ajamlarning qimoridir», der edilar. Abu Muso al-Ashʼariy (roziyallohu anhu): «Shatranj bilan faqat gunohkor odam oʻynaydi», degan. Yana undan shatranj oʻynash haqida soʻralganda: «U botil narsalardandir, Alloh esa botilni yaxshi koʻrmaydi», degan. Bayhaqiy bu toʻrt hadisni ‹Shuʼab ul-iymon›da rivoyat qilgan.Али (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: У зот: «Шатранж — ажамларнинг қиморидир», дер эдилар. Абу Мусо ал-Ашъарий (розияллоҳу анҳу): «Шатранж билан фақат гуноҳкор одам ўйнайди», деган. Яна ундан шатранж ўйнаш ҳақида сўралганда: «У ботил нарсалардандир, Аллоҳ эса ботилни яхши кўрмайди», деган. Байҳақий бу тўрт ҳадисни ‹Шуъаб ул-иймон›да ривоят қилган.
وَعَن الحسنِ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ قَالَ: قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ: " يُعْرَضُ النَّاسُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ ثَلَاثَ عَرَضَاتٍ: فَأَمَّا عَرْضَتَانِ فَجِدَالٌ وَمَعَاذِيرُ وَأَمَّا الْعَرْضَةُ الثَّالِثَةُ فَعِنْدَ ذَلِكَ تَطِيرُ الصُّحُفُ فِي الْأَيْدِي فَآخِذٌ بِيَمِينِهِ وَآخِذٌ بِشِمَالِهِ ". رَوَاهُ أَحْمَدُ وَالتِّرْمِذِيُّ وَقَالَ لَا يَصِحُّ هَذَا الْحَدِيثُ مِنْ قِبَلِ أَنَّ الْحَسَنَ لَمْ يَسْمَعْ مِنْ أبي هُرَيْرَة
وَقَدْ رَوَاهُ بَعْضُهُمْ عَنِ الْحَسَنِ عَنْ أَبِي مُوسَى
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ: «Qiyomat kuni odamlar uch marta (huzurga) keltiriladi. Ikkala (birinchi) keltirilish — bahslashish va uzr aytishdir. Uchinchi keltirilishda esa nomalar qoʻllarga uchadi: kimdir oʻngi bilan oladi, kimdir chapi bilan oladi», dedilar. Abu Iso aytdi: Bu hadis sahih emas, chunki Hasan Abu Hurayradan (hadis) eshitmagan. Ayrimlar buni Ali ibn Ali ar-Rifoiydan, u Hasandan, u Abu Musodan, u Nabiy ﷺdan rivoyat qilgan. Abu Iso aytdi: Bu hadis ham sahih emas, chunki Hasan Abu Musodan (hadis) eshitmagan.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ: «Қиёмат куни одамлар уч марта (ҳузурга) келтирилади. Иккала (биринчи) келтирилиш — баҳслашиш ва узр айтишдир. Учинчи келтирилишда эса номалар қўлларга учади: кимдир ўнги билан олади, кимдир чапи билан олади», дедилар. Абу Исо айтди: Бу ҳадис саҳиҳ эмас, чунки Ҳасан Абу Ҳурайрадан (ҳадис) эшитмаган. Айримлар буни Али ибн Али ар-Рифоийдан, у Ҳасандан, у Абу Мусодан, у Набий ﷺдан ривоят қилган. Абу Исо айтди: Бу ҳадис ҳам саҳиҳ эмас, чунки Ҳасан Абу Мусодан (ҳадис) эшитмаган.
وَعَن عبد الرَّحْمَن بن حَسَنَةَ قَالَ: " خَرَجَ عَلَيْنَا رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ وَفِي يَده كَهَيئَةِ الدَّرَقَةُ فَوَضَعَهَا ثُمَّ جَلَسَ فَبَالَ إِلَيْهَا فَقَالَ بَعْضُهُمْ: انْظُرُوا إِلَيْهِ يَبُولُ كَمَا تَبُولُ الْمَرْأَةُ فَسَمعهُ فَقَالَ أَو مَا عَلِمْتَ مَا أَصَابَ صَاحِبَ بَنِي إِسْرَائِيلَ كَانُوا إِذا أَصَابَهُم شَيْء من الْبَوْلُ قَرَضُوهُ بِالْمَقَارِيضِ فَنَهَاهُمْ فَعُذِّبَ فِي قَبْرِهِ ". رَوَاهُ أَبُو دَاوُدَ وَابْنُ مَاجَهْ
ورواه النسائي عنه عن أبي موسى
Abdurrahmon ibn Hasana (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺ qoʻllarida qalqonsimon bir narsa bilan oldimizga chiqdilar. Uni (yerga) qoʻyib, ortida oʻtirdilar va unga qaratib siydik qildilar. Baʼzi odamlar: «Qaranglar, u ayol siydik qilgandek siydik qilyapti», — deyishdi. U zot buni eshitib: «Bani Isroildan boʻlgan (oʻsha) kishiga nima yetganini bilmaysanmi? Ularga (kiyimlariga) siydikdan biror narsa tegsa, oʻsha (joy)ni qaychi bilan qirqib tashlashardi. Ularning (oʻsha) kishisi ularni bundan qaytargan edi, shu (sababli) qabrida azoblandi», — dedilar.Абдурраҳмон ибн Ҳасана (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺ қўлларида қалқонсимон бир нарса билан олдимизга чиқдилар. Уни (ерга) қўйиб, ортида ўтирдилар ва унга қаратиб сийдик қилдилар. Баъзи одамлар: «Қаранглар, у аёл сийдик қилгандек сийдик қиляпти», — дейишди. У зот буни эшитиб: «Бани Исроилдан бўлган (ўша) кишига нима етганини билмайсанми? Уларга (кийимларига) сийдикдан бирор нарса тегса, ўша (жой)ни қайчи билан қирқиб ташлашарди. Уларнинг (ўша) кишиси уларни бундан қайтарган эди, шу (сабабли) қабрида азобланди», — дедилар.
وَعَنْ سَعِيدِ بْنِ الْعَاصِ قَالَ: سَأَلْتُ أَبَا مُوسَى وَحُذَيْفَةَ: كَيْفَ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يُكَبِّرُ فِي الْأَضْحَى وَالْفِطْرِ؟ فَقَالَ أَبُو مُوسَى: كَانَ يُكَبِّرُ أَرْبَعًا تَكْبِيرَهُ على الجنازه. فَقَالَ حُذَيْفَة: صدق. رَوَاهُ أَبُو دَاوُد
Makhul aytadi: Menga Abu Hurayraning hamsuhbati boʻlgan Abu Oisha (rahimahulloh) xabar berdiki, Said ibn al-Os Abu Muso al-Ashʼariy va Huzayfa ibn al-Yamondan: «Rasululloh ﷺ qurbon hayiti va ramazon hayiti (namozi)da qanday takbir aytar edilar?» — deb soʻradi. Abu Muso: «(U zot) janoza (namozi)dagidek toʻrt marta takbir aytar edilar», — dedi. Huzayfa: «Toʻgʻri aytdi», — dedi. Soʻng Abu Muso: «Men Basrada ularga (amir) boʻlganimda ham shunday takbir aytardim», — dedi. Abu Oisha aytdi: Men Said ibn al-Os (huzurida shularni soʻraganida) hozir edim.Макҳул айтади: Менга Абу Ҳурайранинг ҳамсуҳбати бўлган Абу Оиша (раҳимаҳуллоҳ) хабар бердики, Саид ибн ал-Ос Абу Мусо ал-Ашъарий ва Ҳузайфа ибн ал-Ямондан: «Расулуллоҳ ﷺ қурбон ҳайити ва рамазон ҳайити (намози)да қандай такбир айтар эдилар?» — деб сўради. Абу Мусо: «(У зот) жаноза (намози)дагидек тўрт марта такбир айтар эдилар», — деди. Ҳузайфа: «Тўғри айтди», — деди. Сўнг Абу Мусо: «Мен Басрада уларга (амир) бўлганимда ҳам шундай такбир айтардим», — деди. Абу Оиша айтди: Мен Саид ибн ал-Ос (ҳузурида шуларни сўраганида) ҳозир эдим.