HadislarҲадисларPaygʻambarlar vorislariПайғамбарлар ворислари
RoviylarРовийлар

Udaysa binti Uhbon

Rivoyatlari 1 ta, 1 toʻplamda.Ривоятлари 1 та, 1 тўпламда.

RivoyatlariРивоятлари1
Toʻplam:Тўплам:BarchasiБарчасиAhmad 1

حَدَّثَنَا رَوْحٌ حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عُبَيْدٍ الدِّيلِيُّ عَنْ عُدَيْسَةَ ابْنَةِ أُهْبَانَ بْنِ صَيْفِيٍّأَنَّهَا كَانَتْ مَعَ أَبِيهَا فِي مَنْزِلِهِ فَمَرِضَ فَأَفَاقَ مِنْ مَرَضِهِ ذَلِكَ فَقَامَ عَلِيُّ بْنُ أَبِي طَالِبٍ بِالْبَصْرَةِ فَأَتَاهُ فِي مَنْزِلِهِ حَتَّى قَامَ عَلَى بَابِ حُجْرَتِهِ فَسَلَّمَ وَرَدَّ عَلَيْهِ الشَّيْخُ السَّلَامَ فَقَالَ لَهُ عَلِيٌّ كَيْفَ أَنْتَ يَا أَبَا مُسْلِمٍ قَالَ بِخَيْرٍ فَقَالَ عَلِيٌّ أَلَا تَخْرُجُ مَعِي إِلَى هَؤُلَاءِ الْقَوْمِ فَتُعِينَنِي قَالَ بَلَى إِنْ رَضِيتَ بِمَا أُعْطِيكَ قَالَ عَلِيٌّ وَمَا هُوَ فَقَالَ الشَّيْخُ يَا جَارِيَةُ هَاتِ سَيْفِي فَأَخْرَجَتْ إِلَيْهِ غِمْدًا فَوَضَعَتْهُ فِي حِجْرِهِ فَاسْتَلَّ مِنْهُ طَائِفَةً ثُمَّ رَفَعَ رَأْسَهُ إِلَى عَلِيٍّ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ فَقَالَ إِنَّ خَلِيلِي عَلَيْهِ السَّلَام وَابْنَ عَمِّكَ عَهِدَ إِلَيَّ إِذَا كَانَتْ فِتْنَةٌ بَيْنَ الْمُسْلِمِينَ أَنْ اتَّخِذْ سَيْفًا مِنْ خَشَبٍ فَهَذَا سَيْفِي فَإِنْ شِئْتَ خَرَجْتُ بِهِ مَعَكَ فَقَالَ عَلِيٌّ رَضِيَ اللَّهُ عَنْهُ لَا حَاجَةَ لَنَا فِيكَ وَلَا فِي سَيْفِكَ فَرَجَعَ مِنْ بَابِ الْحُجْرَةِ وَلَمْ يَدْخُلْ

Udaysa binti Uhbon ibn Sayfiydan rivoyat qilinadiki, u otasi bilan birga uning uyida edi. Otasi kasal boʻldi, soʻng oʻsha kasalidan sogʻaydi. Ali ibn Abu Tolib (roziyallohu anhu) Basrada turgan edi; u otamning uyiga kelib, hujrasining eshigi oldida turdi va salom berdi, chol esa salomiga alik oldi. Ali unga: «Ahvoling qanday, ey Abu Muslim?» dedi. U: «Yaxshi», dedi. Ali: «Men bilan birga mana bu qavmga qarshi chiqib, menga yordam bermaysanmi?» dedi. U: «Ha, agar men senga beradigan narsaga rozi boʻlsang», dedi. Ali: «U nima?» dedi. Chol: «Ey joriya, qilichimni keltir», dedi. U unga bir gʻilof chiqarib, uning tizzasiga qoʻydi. U (qilichning) bir qismini sugʻurdi, soʻng boshini Ali (roziyallohu anhu)ga koʻtarib: «Albatta, mening doʻstim (alayhissalom) va sening amakivachchang menga: musulmonlar orasida fitna boʻlsa, yogʻochdan qilich tutgin, deb tayinlaganlar. Mana shu — mening qilichim; agar xohlasang, u bilan sen bilan birga chiqaman», dedi. Shunda Ali (roziyallohu anhu): «Bizga na sen kerak, na sening qiliching», dedi va hujra eshigidan qaytdi, ichkariga kirmadi.Удайса бинти Уҳбон ибн Сайфийдан ривоят қилинадики, у отаси билан бирга унинг уйида эди. Отаси касал бўлди, сўнг ўша касалидан соғайди. Али ибн Абу Толиб (розияллоҳу анҳу) Басрада турган эди; у отамнинг уйига келиб, ҳужрасининг эшиги олдида турди ва салом берди, чол эса саломига алик олди. Али унга: «Аҳволинг қандай, эй Абу Муслим?» деди. У: «Яхши», деди. Али: «Мен билан бирга мана бу қавмга қарши чиқиб, менга ёрдам бермайсанми?» деди. У: «Ҳа, агар мен сенга берадиган нарсага рози бўлсанг», деди. Али: «У нима?» деди. Чол: «Эй жория, қиличимни келтир», деди. У унга бир ғилоф чиқариб, унинг тиззасига қўйди. У (қиличнинг) бир қисмини суғурди, сўнг бошини Али (розияллоҳу анҳу)га кўтариб: «Албатта, менинг дўстим (алайҳиссалом) ва сенинг амакиваччанг менга: мусулмонлар орасида фитна бўлса, ёғочдан қилич тутгин, деб тайинлаганлар. Мана шу — менинг қиличим; агар хоҳласанг, у билан сен билан бирга чиқаман», деди. Шунда Али (розияллоҳу анҳу): «Бизга на сен керак, на сенинг қиличинг», деди ва ҳужра эшигидан қайтди, ичкарига кирмади.