حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَدِيٍّ، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ أَنَسٍ قَالَ: كَانَتْ نَاقَةُ رَسُولِ اللَّهِ صَلَّى اللهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ تُسَمَّى الْعَضْبَاءَ، وَكَانَتْ لَا تُسْبَقُ، فَجَاءَ أَعْرَابِيٌّ عَلَى قَعُودٍ فَسَبَقَهَا، فَشَقَّ ذَلِكَ عَلَى الْمُسْلِمِينَ، فَلَمَّا رَأَى مَا فِي وُجُوهِهِمْ قَالُوا: يَا رَسُولَ اللَّهِ، سُبِقَتِ الْعَضْبَاءُ. فَقَالَ: «إِنَّ حَقًّا عَلَى اللَّهِ أَنْ لَا يَرْفَعَ شَيْئًا مِنَ الدُّنْيَا إِلَّا وَضَعَهُ».
Anas (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Rasululloh ﷺning Azboʼ deb ataladigan tuyalari bor edi; u (poygada) oʻzib boʻlmas edi. Bir aʼrobiy yosh tuyada kelib, undan oʻzib ketdi. Bu musulmonlarga ogʻir botdi. U zot ularning yuzlaridagini koʻrganlarida, ular: «Yo Rasululloh, Azboʼ oʻzib ketildi», dedilar. Shunda u zot: «Albatta, Allohning (hukmi) shuki, U dunyodan biror narsani koʻtarsa, albatta uni (yana) pasaytiradi», dedilar.Анас (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Расулуллоҳ ﷺнинг Азбў деб аталадиган туялари бор эди; у (пойгада) ўзиб бўлмас эди. Бир аъробий ёш туяда келиб, ундан ўзиб кетди. Бу мусулмонларга оғир ботди. У зот уларнинг юзларидагини кўрганларида, улар: «Ё Расулуллоҳ, Азбў ўзиб кетилди», дедилар. Шунда у зот: «Албатта, Аллоҳнинг (ҳукми) шуки, У дунёдан бирор нарсани кўтарса, албатта уни (яна) пасайтиради», дедилар.