حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ الْخَلاَّلُ، حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ دَاوُدَ الْهَاشِمِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أَبِي الزِّنَادِ، عَنْ مُوسَى بْنِ عُقْبَةَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ الْفَضْلِ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي رَافِعٍ، عَنْ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ، عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ كَانَ إِذَا قَامَ إِلَى الصَّلاَةِ الْمَكْتُوبَةِ رَفَعَ يَدَيْهِ حَذْوَ مَنْكِبَيْهِ وَيَصْنَعُ ذَلِكَ أَيْضًا إِذَا قَضَى قِرَاءَتَهُ وَأَرَادَ أَنْ يَرْكَعَ وَيَصْنَعُهَا إِذَا رَفَعَ رَأْسَهُ مِنَ الرُّكُوعِ وَلاَ يَرْفَعُ يَدَيْهِ فِي شَيْءٍ مِنْ صَلاَتِهِ وَهُوَ قَاعِدٌ وَإِذَا قَامَ مِنْ سَجْدَتَيْنِ رَفَعَ يَدَيْهِ كَذَلِكَ فَكَبَّرَ وَيَقُولُ حِينَ يَفْتَتِحُ الصَّلاَةَ بَعْدَ التَّكْبِيرِ " وَجَّهْتُ وَجْهِيَ لِلَّذِي فَطَرَ السَّمَوَاتِ وَالأَرْضَ حَنِيفًا وَمَا أَنَا مِنَ الْمُشْرِكِينَ إِنَّ صَلاَتِي وَنُسُكِي وَمَحْيَاىَ وَمَمَاتِي لِلَّهِ رَبِّ الْعَالَمِينَ لاَ شَرِيكَ لَهُ وَبِذَلِكَ أُمِرْتُ وَأَنَا مِنَ الْمُسْلِمِينَ اللَّهُمَّ أَنْتَ الْمَلِكُ لاَ إِلَهَ إِلاَّ أَنْتَ سُبْحَانَكَ أَنْتَ رَبِّي وَأَنَا عَبْدُكَ ظَلَمْتُ نَفْسِي وَاعْتَرَفْتُ بِذَنْبِي فَاغْفِرْ لِي ذُنُوبِي جَمِيعًا إِنَّهُ لاَ يَغْفِرُ الذُّنُوبَ إِلاَّ أَنْتَ وَاهْدِنِي لأَحْسَنِ الأَخْلاَقِ لاَ يَهْدِي لأَحْسَنِهَا إِلاَّ أَنْتَ وَاصْرِفْ عَنِّي سَيِّئَهَا لاَ يَصْرِفُ عَنِّي سَيِّئَهَا إِلاَّ أَنْتَ لَبَّيْكَ وَسَعْدَيْكَ وَأَنَا بِكَ وَإِلَيْكَ وَلاَ مَنْجَا مِنْكَ وَلاَ مَلْجَأَ إِلاَّ إِلَيْكَ أَسْتَغْفِرُكَ وَأَتُوبُ إِلَيْكَ " . ثُمَّ يَقْرَأُ فَإِذَا رَكَعَ كَانَ كَلاَمُهُ فِي رُكُوعِهِ أَنْ يَقُولَ " اللَّهُمَّ لَكَ رَكَعْتُ وَبِكَ آمَنْتُ وَلَكَ أَسْلَمْتُ وَأَنْتَ رَبِّي خَشَعَ سَمْعِي وَبَصَرِي وَمُخِّي وَعَظْمِي لِلَّهِ رَبِّ الْعَالَمِينَ " . فَإِذَا رَفَعَ رَأْسَهُ مِنَ الرُّكُوعِ قَالَ " سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ " . ثُمَّ يُتْبِعُهَا " اللَّهُمَّ رَبَّنَا وَلَكَ الْحَمْدُ مِلْءَ السَّمَوَاتِ وَالأَرْضِ وَمِلْءَ مَا شِئْتَ مِنْ شَيْءٍ بَعْدُ " . وَإِذَا سَجَدَ قَالَ فِي سُجُودِهِ " اللَّهُمَّ لَكَ سَجَدْتُ وَبِكَ آمَنْتُ وَلَكَ أَسْلَمْتُ وَأَنْتَ رَبِّي سَجَدَ وَجْهِي لِلَّذِي خَلَقَهُ وَشَقَّ سَمْعَهُ وَبَصَرَهُ تَبَارَكَ اللَّهُ أَحْسَنُ الْخَالِقِينَ " . وَيَقُولُ عِنْدَ انْصِرَافِهِ مِنَ الصَّلاَةِ " اللَّهُمَّ اغْفِرْ لِي مَا قَدَّمْتُ وَمَا أَخَّرْتُ وَمَا أَسْرَرْتُ وَمَا أَعْلَنْتُ أَنْتَ إِلَهِي لاَ إِلَهَ إِلاَّ أَنْتَ " . قَالَ هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ الشَّافِعِيِّ وَبَعْضِ أَصْحَابِنَا . قَالَ أَبُو عِيسَى وَأَحْمَدُ لاَ يَرَاهُ وَقَالَ بَعْضُ أَهْلِ الْعِلْمِ مِنْ أَهْلِ الْكُوفَةِ وَغَيْرِهِمْ يَقُولُ هَذَا فِي صَلاَةِ التَّطَوُّعِ وَلاَ يَقُولُهُ فِي الْمَكْتُوبَةِ . سَمِعْتُ أَبَا إِسْمَاعِيلَ التِّرْمِذِيَّ مُحَمَّدَ بْنَ إِسْمَاعِيلَ بْنِ يُوسُفَ يَقُولُ سَمِعْتُ سُلَيْمَانَ بْنَ دَاوُدَ الْهَاشِمِيَّ يَقُولُ وَذَكَرَ هَذَا الْحَدِيثَ فَقَالَ هَذَا عِنْدَنَا مِثْلُ حَدِيثِ الزُّهْرِيِّ عَنْ سَالِمٍ عَنْ أَبِيهِ .
Ali ibn Abu Tolib (roziyallohu anhu) Rasululloh ﷺdan rivoyat qiladi: U zot farz namozga turganlarida qoʻllarini yelkalari barobarida koʻtarar, qiroatini tugatib rukuʼ qilmoqchi boʻlganlarida ham shunday qilar, rukuʼdan boshlarini koʻtarganlarida ham shunday qilar, oʻtirgan holatlarida namozlarining hech yerida qoʻllarini koʻtarmas, ikki sajdadan turganlarida shu tarzda qoʻllarini koʻtarib, takbir aytar edilar. Namozni ochganlarida takbirdan soʻng: «Vajjahtu vajhiya lillazi fatoras-samavati val-arda hanifan va ma ana minal-mushrikin, inna salati va nusuki va mahyaya va mamati lillahi robbil-olamin, la sharika lahu, va bizalika umirtu va ana minal-muslimin. Allohumma antal-malik, la ilaha illa anta, subhanaka, anta robbi va ana abduka, zolamtu nafsi vaʼtaroftu bizanbi, fagʻfir li zunubi jamian, innahu la yagʻfiruz-zunuba illa anta, vahdini liahsanil-axlaq, la yahdi liahsaniha illa anta, vasrif anni sayyiaha, la yasrifu anni sayyiaha illa anta, labbayka va saʼdayka, va ana bika va ilayka, va la manja minka va la malja illa ilayka, astagʻfiruka va atubu ilayk (Yuzimni hanif boʻlgan holda osmonlaru yerni Yaratgan Zotga qaratdim, men mushriklardan emasman; albatta namozim, qurbonligim, hayotim va oʻlimim olamlar Robbi Alloh uchundir, Uning sherigi yoʻq, men shunga buyurilganman va musulmonlardanman. Ey Allohim, Sen Podshohsan, Sendan boshqa iloh yoʻq, Sen poksan, Sen mening Robbimsan, men esa bandangman; oʻzimga zulm qildim va gunohimni eʼtirof etdim, bas, barcha gunohlarimni kechirgil, gunohlarni Sendan boshqa hech kim kechirmaydi; meni eng yaxshi axloqlarga hidoyat qilgil, ularning eng yaxshisiga Sendan boshqa hech kim hidoyat qilmaydi; mendan yomonini bartaraf etgil, mendan uning yomonini Sendan boshqa hech kim bartaraf etmaydi; (amringga) labbayka deyman va saodatingni soʻrayman, men Sen bilan va Senga (qaytguvchiman), Sendan qochib qutular joy yoʻq va Sendan boshqa panoh joy yoʻq, Sendan magʻfirat soʻrayman va Senga tavba qilaman)», der edilar. Soʻng qiroat qilar edilar. Rukuʼ qilganlarida rukuʼdagi soʻzlari: «Allohumma laka rakaʼtu va bika amantu va laka aslamtu va anta robbi, xashaa samʼi va basori va muxxi va azmi lillahi robbil-olamin (Ey Allohim, Sen uchun rukuʼ qildim, Senga iymon keltirdim va Senga taslim boʻldim, Sen mening Robbimsan; qulogʻim, koʻzim, miyam va suyagim olamlar Robbi Allohga boʻysundi)» boʻlardi. Rukuʼdan boshlarini koʻtarganlarida: «Samiallohu liman hamidah (Alloh Oʻziga hamd aytganni eshitdi)», der, soʻng uning ortidan: «Allohumma robbana va lakal-hamdu mila-s-samavati val-ardi va mila ma shiʼta min shayʼin baʼd (Ey Robbimiz Allohim, osmonlaru yerni va undan keyin Sen istagan narsani toʻldiruvchi hamd Senga xosdir)», der edilar. Sajda qilganlarida sajdalarida: «Allohumma laka sajadtu va bika amantu va laka aslamtu va anta robbi, sajada vajhi lillazi xolaqohu va shaqqo samʼahu va basorohu, tabarokallohu ahsanul-xoliqin (Ey Allohim, Senga sajda qildim, Senga iymon keltirdim va Senga taslim boʻldim, Sen mening Robbimsan; yuzim oʻzini yaratib, qulogʻi va koʻzini ochgan Zotga sajda qildi; eng goʻzal yaratuvchi boʻlgan Alloh barakotlidir)», der edilar. Namozdan chiqish chogʻida: «Allohumma-gʻfir li ma qoddamtu va ma axxortu va ma asrortu va ma aʼlantu, anta ilahi, la ilaha illa anta (Ey Allohim, ilgari qilgan va keyin qiladigan, yashirin va oshkora (gunoh)larimni kechirgil, Sen mening ilohimsan, Sendan boshqa iloh yoʻqdir)», der edilar. (Abu Iso) aytdi: Bu hadis hasan, sahihdir. Shofiy va baʼzi ashoblarimizning amali shunga koʻradir. Abu Iso aytdi: Ahmad esa buni (toʻgʻri) koʻrmaydi. Kufa ahli va boshqalardan baʼzi ilm ahli: «Buni nafl namozda aytadi, lekin farz namozda aytmaydi», deydi. Men Abu Ismoil at-Termiziy Muhammad ibn Ismoil ibn Yusufning shunday deganini eshitdim: Men Sulaymon ibn Dovud al-Hoshimiyning bu hadisni zikr qilib: «Bu bizning oldimizda Zuhriyning Solimdan, u otasidan (rivoyat qilgan) hadisi kabidir», deganini eshitdim.Али ибн Абу Толиб (розияллоҳу анҳу) Расулуллоҳ ﷺдан ривоят қилади: У зот фарз намозга турганларида қўлларини елкалари баробарида кўтарар, қироатини тугатиб рукуъ қилмоқчи бўлганларида ҳам шундай қилар, рукуъдан бошларини кўтарганларида ҳам шундай қилар, ўтирган ҳолатларида намозларининг ҳеч ерида қўлларини кўтармас, икки саждадан турганларида шу тарзда қўлларини кўтариб, такбир айтар эдилар. Намозни очганларида такбирдан сўнг: «Важжаҳту важҳия лиллази фаторас-самавати вал-арда ҳанифан ва ма ана минал-мушрикин, инна салати ва нусуки ва маҳяя ва мамати лиллаҳи роббил-оламин, ла шарика лаҳу, ва бизалика умирту ва ана минал-муслимин. Аллоҳумма антал-малик, ла илаҳа илла анта, субҳанака, анта робби ва ана абдука, золамту нафси ваътарофту бизанби, фағфир ли зунуби жамиан, иннаҳу ла яғфируз-зунуба илла анта, ваҳдини лиаҳсанил-ахлақ, ла яҳди лиаҳсаниҳа илла анта, васриф анни саййиаҳа, ла ясрифу анни саййиаҳа илла анта, лаббайка ва саъдайка, ва ана бика ва илайка, ва ла манжа минка ва ла малжа илла илайка, астағфирука ва атубу илайк (Юзимни ҳаниф бўлган ҳолда осмонлару ерни Яратган Зотга қаратдим, мен мушриклардан эмасман; албатта намозим, қурбонлигим, ҳаётим ва ўлимим оламлар Робби Аллоҳ учундир, Унинг шериги йўқ, мен шунга буюрилганман ва мусулмонларданман. Эй Аллоҳим, Сен Подшоҳсан, Сендан бошқа илоҳ йўқ, Сен поксан, Сен менинг Роббимсан, мен эса бандангман; ўзимга зулм қилдим ва гуноҳимни эътироф этдим, бас, барча гуноҳларимни кечиргил, гуноҳларни Сендан бошқа ҳеч ким кечирмайди; мени энг яхши ахлоқларга ҳидоят қилгил, уларнинг энг яхшисига Сендан бошқа ҳеч ким ҳидоят қилмайди; мендан ёмонини бартараф этгил, мендан унинг ёмонини Сендан бошқа ҳеч ким бартараф этмайди; (амрингга) лаббайка дейман ва саодатингни сўрайман, мен Сен билан ва Сенга (қайтгувчиман), Сендан қочиб қутулар жой йўқ ва Сендан бошқа паноҳ жой йўқ, Сендан мағфират сўрайман ва Сенга тавба қиламан)», дер эдилар. Сўнг қироат қилар эдилар. Рукуъ қилганларида рукуъдаги сўзлари: «Аллоҳумма лака ракаъту ва бика аманту ва лака асламту ва анта робби, хашаа самъи ва басори ва муххи ва азми лиллаҳи роббил-оламин (Эй Аллоҳим, Сен учун рукуъ қилдим, Сенга иймон келтирдим ва Сенга таслим бўлдим, Сен менинг Роббимсан; қулоғим, кўзим, миям ва суягим оламлар Робби Аллоҳга бўйсунди)» бўларди. Рукуъдан бошларини кўтарганларида: «Самиаллоҳу лиман ҳамидаҳ (Аллоҳ Ўзига ҳамд айтганни эшитди)», дер, сўнг унинг ортидан: «Аллоҳумма роббана ва лакал-ҳамду мила-с-самавати вал-арди ва мила ма шиъта мин шайъин баъд (Эй Роббимиз Аллоҳим, осмонлару ерни ва ундан кейин Сен истаган нарсани тўлдирувчи ҳамд Сенга хосдир)», дер эдилар. Сажда қилганларида саждаларида: «Аллоҳумма лака сажадту ва бика аманту ва лака асламту ва анта робби, сажада важҳи лиллази холақоҳу ва шаққо самъаҳу ва басороҳу, табарокаллоҳу аҳсанул-холиқин (Эй Аллоҳим, Сенга сажда қилдим, Сенга иймон келтирдим ва Сенга таслим бўлдим, Сен менинг Роббимсан; юзим ўзини яратиб, қулоғи ва кўзини очган Зотга сажда қилди; энг гўзал яратувчи бўлган Аллоҳ баракотлидир)», дер эдилар. Намоздан чиқиш чоғида: «Аллоҳумма-ғфир ли ма қоддамту ва ма аххорту ва ма асрорту ва ма аъланту, анта илаҳи, ла илаҳа илла анта (Эй Аллоҳим, илгари қилган ва кейин қиладиган, яширин ва ошкора (гуноҳ)ларимни кечиргил, Сен менинг илоҳимсан, Сендан бошқа илоҳ йўқдир)», дер эдилар. (Абу Исо) айтди: Бу ҳадис ҳасан, саҳиҳдир. Шофий ва баъзи ашобларимизнинг амали шунга кўрадир. Абу Исо айтди: Аҳмад эса буни (тўғри) кўрмайди. Куфа аҳли ва бошқалардан баъзи илм аҳли: «Буни нафл намозда айтади, лекин фарз намозда айтмайди», дейди. Мен Абу Исмоил ат-Термизий Муҳаммад ибн Исмоил ибн Юсуфнинг шундай деганини эшитдим: Мен Сулаймон ибн Довуд ал-Ҳошимийнинг бу ҳадисни зикр қилиб: «Бу бизнинг олдимизда Зуҳрийнинг Солимдан, у отасидан (ривоят қилган) ҳадиси кабидир», деганини эшитдим.