حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرِ بْنِ زِيَادٍ، حَدَّثَنَا شَرِيكٌ، عَنْ قَيْسِ بْنِ وَهْبٍ، عَنْ رَجُلٍ، مِنْ بَنِي سُوَاءَةَ بْنِ عَامِرٍ عَنْ عَائِشَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ كَانَ يَغْسِلُ رَأْسَهُ بِالْخِطْمِيِّ وَهُوَ جُنُبٌ يَجْتَزِئُ بِذَلِكَ وَلاَ يَصُبُّ عَلَيْهِ الْمَاءَ .
Oisha (roziyallohu anho)dan rivoyat qilinadi — Banu Suvoa ibn Omirdan bir kishi (naql qiladi): Paygʻambar ﷺ junub holatda boshlarini xatmiy (gul) bilan yuvar, shuning bilan kifoyalanar va uning ustiga (qaytadan) suv quymas edilar.Оиша (розияллоҳу анҳо)дан ривоят қилинади — Бану Сувоа ибн Омирдан бир киши (нақл қилади): Пайғамбар ﷺ жунуб ҳолатда бошларини хатмий (гул) билан ювар, шунинг билан кифояланар ва унинг устига (қайтадан) сув қуймас эдилар.