حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ حَدَّثَنَا مَعْمَرٌ عَنِ ابْنِ خُثَيْمٍ عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍأَنَّ الْمَلَأَ مِنْ قُرَيْشٍ اجْتَمَعُوا فِي الْحِجْرِ فَتَعَاهَدُوا بِاللَّاتِ وَالْعُزَّى وَمَنَاةَ الثَّالِثَةِ الْأُخْرَى لَوْ قَدْ رَأَيْنَا مُحَمَّدًا قُمْنَا إِلَيْهِ قِيَامَ رَجُلٍ وَاحِدٍ فَلَمْ نُفَارِقْهُ حَتَّى نَقْتُلَهُ قَالَ فَأَقْبَلَتْ فَاطِمَةُ تَبْكِي حَتَّى دَخَلَتْ عَلَى أَبِيهَا فَقَالَتْ هَؤُلَاءِ الْمَلَأُ مِنْ قَوْمِكَ فِي الْحِجْرِ قَدْ تَعَاهَدُوا أَنْ لَوْ قَدْ رَأَوْكَ قَامُوا إِلَيْكَ فَقَتَلُوكَ فَلَيْسَ مِنْهُمْ رَجُلٌ إِلَّا قَدْ عَرَفَ نَصِيبَهُ مِنْ دَمِكَ قَالَ يَا بُنَيَّةُ أَدْنِي وَضُوءًا فَتَوَضَّأَ ثُمَّ دَخَلَ عَلَيْهِمْ الْمَسْجِدَ فَلَمَّا رَأَوْهُ قَالُوا هُوَ هَذَا فَخَفَضُوا أَبْصَارَهُمْ وَعُقِرُوا فِي مَجَالِسِهِمْ فَلَمْ يَرْفَعُوا إِلَيْهِ أَبْصَارَهُمْ وَلَمْ يَقُمْ مِنْهُمْ رَجُلٌ فَأَقْبَلَ رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ حَتَّى قَامَ عَلَى رُءُوسِهِمْ فَأَخَذَ قَبْضَةً مِنْ تُرَابٍ فَحَصَبَهُمْ بِهَا وَقَالَ شَاهَتْ الْوُجُوهُ قَالَ فَمَا أَصَابَتْ رَجُلًا مِنْهُمْ حَصَاةٌ إِلَّا قَدْ قُتِلَ يَوْمَ بَدْرٍ كَافِرًا
Ibn Abbos (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Quraysh kattalari Hijrda toʻplanib, Lot, Uzzo va uchinchisi boʻlmish boshqa Manot bilan ahdlashdilar: «Agar Muhammadni koʻrsak, bir kishi turgandek unga qarshi turamiz va uni oʻldirmagunimizcha undan ajralmaymiz». (Roviy) aytdi: Shunda Fotima yigʻlagan holda kelib, otasining huzuriga kirdi va: «Anavi qavmingizning kattalari Hijrda; sizni koʻrsalar, sizga qarshi turib, sizni oʻldirishga ahdlashishibdi; ulardan har bir kishi sizning qoningizdan oʻz ulushini bilib olgan», dedi. U zot: «Ey qizginam, tahorat suvini yaqinlashtir», dedilar. Bas, tahorat oldilar, soʻng masjidda ularning oldiga kirdilar. Ular u zotni koʻrgach: «Mana, shu oʻzi», deyishdi; ammo koʻzlarini pastga tushirdilar va oʻz oʻrinlarida qotib qoldilar: u zotga koʻzlarini koʻtarmadilar va ulardan biror kishi turmadi. Bas, Rasululloh ﷺ yaqinlashib, ularning boshlari uzra turdilar, bir siqim tuproq olib, ularga sochdilar va: «Yuzlar xor boʻlsin!» dedilar. (Roviy) aytdi: Ulardan qaysi kishiga bir zarra (tuproq) tekkan boʻlsa, albatta u Badr kuni kofir holida oʻldirildi.Ибн Аббос (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Қурайш катталари Ҳижрда тўпланиб, Лот, Уззо ва учинчиси бўлмиш бошқа Манот билан аҳдлашдилар: «Агар Муҳаммадни кўрсак, бир киши тургандек унга қарши турамиз ва уни ўлдирмагунимизча ундан ажралмаймиз». (Ровий) айтди: Шунда Фотима йиғлаган ҳолда келиб, отасининг ҳузурига кирди ва: «Анави қавмингизнинг катталари Ҳижрда; сизни кўрсалар, сизга қарши туриб, сизни ўлдиришга аҳдлашишибди; улардан ҳар бир киши сизнинг қонингиздан ўз улушини билиб олган», деди. У зот: «Эй қизгинам, таҳорат сувини яқинлаштир», дедилар. Бас, таҳорат олдилар, сўнг масжидда уларнинг олдига кирдилар. Улар у зотни кўргач: «Мана, шу ўзи», дейишди; аммо кўзларини пастга туширдилар ва ўз ўринларида қотиб қолдилар: у зотга кўзларини кўтармадилар ва улардан бирор киши турмади. Бас, Расулуллоҳ ﷺ яқинлашиб, уларнинг бошлари узра турдилар, бир сиқим тупроқ олиб, уларга сочдилар ва: «Юзлар хор бўлсин!» дедилар. (Ровий) айтди: Улардан қайси кишига бир зарра (тупроқ) теккан бўлса, албатта у Бадр куни кофир ҳолида ўлдирилди.