حَدَّثَنَا حَسَنٌ حَدَّثَنَا ابْنُ لَهِيعَةَ حَدَّثَنَا ابْنُ هُبَيْرَةَ أَنَّهُ سَمِعَ أَبَا تَمِيمٍ الْجَيْشَانِيَّ يَقُولُ أَخْبَرَنِي سَعِيدٌ أَنَّهُ سَمِعَ حُذَيْفَةَ بْنَ الْيَمَانِ يَقُولُغَابَ عَنَّا رَسُولُ اللَّهِ صَلَّى اللَّهُ عَلَيْهِ وَسَلَّمَ يَوْمًا فَلَمْ يَخْرُجْ حَتَّى ظَنَنَّا أَنَّهُ لَنْ يَخْرُجَ فَلَمَّا خَرَجَ سَجَدَ سَجْدَةً فَظَنَنَّا أَنَّ نَفْسَهُ قَدْ قُبِضَتْ فِيهَا فَلَمَّا رَفَعَ رَأْسَهُ قَالَ إِنَّ رَبِّي تَبَارَكَ وَتَعَالَى اسْتَشَارَنِي فِي أُمَّتِي مَاذَا أَفْعَلُ بِهِمْ فَقُلْتُ مَا شِئْتَ أَيْ رَبِّ هُمْ خَلْقُكَ وَعِبَادُكَ فَاسْتَشَارَنِي الثَّانِيَةَ فَقُلْتُ لَهُ كَذَلِكَ فَقَالَ لَا أُحْزِنُكَ فِي أُمَّتِكَ يَا مُحَمَّدُ وَبَشَّرَنِي أَنَّ أَوَّلَ مَنْ يَدْخُلُ الْجَنَّةَ مِنْ أُمَّتِي سَبْعُونَ أَلْفًا مَعَ كُلِّ أَلْفٍ سَبْعُونَ أَلْفًا لَيْسَ عَلَيْهِمْ حِسَابٌ ثُمَّ أَرْسَلَ إِلَيَّ فَقَالَ ادْعُ تُجَبْ وَسَلْ تُعْطَ فَقُلْتُ لِرَسُولِهِ أَوَمُعْطِيَّ رَبِّي سُؤْلِي فَقَالَ مَا أَرْسَلَنِي إِلَيْكَ إِلَّا لِيُعْطِيَكَ وَلَقَدْ أَعْطَانِي رَبِّي عَزَّ وَجَلَّ وَلَا فَخْرَ وَغَفَرَ لِي مَا تَقَدَّمَ مِنْ ذَنْبِي وَمَا تَأَخَّرَ وَأَنَا أَمْشِي حَيًّا صَحِيحًا وَأَعْطَانِي أَنْ لَا تَجُوعَ أُمَّتِي وَلَا تُغْلَبَ وَأَعْطَانِي الْكَوْثَرَ فَهُوَ نَهْرٌ مِنْ الْجَنَّةِ يَسِيلُ فِي حَوْضِي وَأَعْطَانِي الْعِزَّ وَالنَّصْرَ وَالرُّعْبَ يَسْعَى بَيْنَ يَدَيْ أُمَّتِي شَهْرًا وَأَعْطَانِي أَنِّي أَوَّلُ الْأَنْبِيَاءِ أَدْخُلُ الْجَنَّةَ وَطَيَّبَ لِي وَلِأُمَّتِي الْغَنِيمَةَ وَأَحَلَّ لَنَا كَثِيرًا مِمَّا شَدَّدَ عَلَى مَنْ قَبْلَنَا وَلَمْ يَجْعَلْ عَلَيْنَا مِنْ حَرَجٍ
Huzayfa ibn al-Yamon (roziyallohu anhu) aytar edi: Bir kuni Rasululloh ﷺ bizdan gʻoyib boʻldilar va chiqmadilar; hatto biz endi chiqmasalar kerak, deb oʻyladik. Chiqqanlarida esa shunday bir sajda qildilarki, biz oʻsha sajdada u zotning joni olindi, deb oʻyladik. Boshlarini koʻtarganlarida shunday dedilar: «Rabbim tabaraka va taolo ummatim haqida menga: ‹Ularga nima qilay?› deb maslahat soldi. Men: ‹Oʻzing xohlaganingni, ey Rabbim; ular Sening xalqing va bandalaringdir›, dedim. Soʻng ikkinchi marta maslahat soldi, men Unga yana shunday dedim. Shunda U: ‹Ey Muhammad, ummating borasida seni gʻamgin qilmayman›, dedi va menga ummatimdan jannatga birinchi kiradiganlar yetmish ming kishi boʻlishini, har bir ming bilan birga yana yetmish mingdan boʻlishini, ularga hisob boʻlmasligini xushxabar qildi. Soʻng menga (elchi) yubordi va: ‹Duo qil — ijobat qilinasan, soʻra — beriladi›, dedi. Men Uning elchisiga: ‹Rabbim soʻraganimni beradimi?› dedim. U: ‹Meni senga faqat senga berish uchun yubordi›, dedi. Darhaqiqat Rabbim azza va jalla menga berdi — bu maqtanish emas: menga oldingi va keyingi gunohlarimni magʻfirat qildi, holbuki men tirik, sogʻ yurgan holimda edim; menga ummatim och qolmasligini va magʻlub boʻlmasligini berdi; menga Kavsarni berdi — u jannatdan boʻlgan bir daryo boʻlib, mening havzimga quyiladi; menga izzat, nusrat va ummatimning oldida bir oylik (masofada) yuradigan qoʻrquvni berdi; menga paygʻambarlardan birinchi boʻlib jannatga kirishimni berdi; menga va ummatimga gʻanimatni pok (halol) qildi; bizdan oldingilarga qattiq qilingan koʻp narsani bizga halol qildi va bizga (dinda) hech qanday torlik qilmadi».Ҳузайфа ибн ал-Ямон (розияллоҳу анҳу) айтар эди: Бир куни Расулуллоҳ ﷺ биздан ғойиб бўлдилар ва чиқмадилар; ҳатто биз энди чиқмасалар керак, деб ўйладик. Чиққанларида эса шундай бир сажда қилдиларки, биз ўша саждада у зотнинг жони олинди, деб ўйладик. Бошларини кўтарганларида шундай дедилар: «Раббим табарака ва таоло умматим ҳақида менга: ‹Уларга нима қилай?› деб маслаҳат солди. Мен: ‹Ўзинг хоҳлаганингни, эй Раббим; улар Сенинг халқинг ва бандаларингдир›, дедим. Сўнг иккинчи марта маслаҳат солди, мен Унга яна шундай дедим. Шунда У: ‹Эй Муҳаммад, умматинг борасида сени ғамгин қилмайман›, деди ва менга умматимдан жаннатга биринчи кирадиганлар етмиш минг киши бўлишини, ҳар бир минг билан бирга яна етмиш мингдан бўлишини, уларга ҳисоб бўлмаслигини хушхабар қилди. Сўнг менга (элчи) юборди ва: ‹Дуо қил — ижобат қилинасан, сўра — берилади›, деди. Мен Унинг элчисига: ‹Раббим сўраганимни берадими?› дедим. У: ‹Мени сенга фақат сенга бериш учун юборди›, деди. Дарҳақиқат Раббим азза ва жалла менга берди — бу мақтаниш эмас: менга олдинги ва кейинги гуноҳларимни мағфират қилди, ҳолбуки мен тирик, соғ юрган ҳолимда эдим; менга умматим оч қолмаслигини ва мағлуб бўлмаслигини берди; менга Кавсарни берди — у жаннатдан бўлган бир дарё бўлиб, менинг ҳавзимга қуйилади; менга иззат, нусрат ва умматимнинг олдида бир ойлик (масофада) юрадиган қўрқувни берди; менга пайғамбарлардан биринчи бўлиб жаннатга киришимни берди; менга ва умматимга ғаниматни пок (ҳалол) қилди; биздан олдингиларга қаттиқ қилинган кўп нарсани бизга ҳалол қилди ва бизга (динда) ҳеч қандай торлик қилмади».