حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ سُمَىٍّ، مَوْلَى أَبِي بَكْرٍ عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " لَوْ يَعْلَمُ النَّاسُ مَا فِي النِّدَاءِ وَالصَّفِّ الأَوَّلِ، ثُمَّ لَمْ يَجِدُوا إِلاَّ أَنْ يَسْتَهِمُوا عَلَيْهِ لاَسْتَهَمُوا، وَلَوْ يَعْلَمُونَ مَا فِي التَّهْجِيرِ لاَسْتَبَقُوا إِلَيْهِ، وَلَوْ يَعْلَمُونَ مَا فِي الْعَتَمَةِ وَالصُّبْحِ لأَتَوْهُمَا وَلَوْ حَبْوًا ".
Abu Hurayra (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Allohning Rasuli ﷺ: «Agar odamlar — azon aytish va (namozda) birinchi safda (turish)ning savobini bilsa va uni faqat qurʼa (chek) tashlash bilan olish (mumkinligi)dan boshqa yoʻl topmasa, ular, albatta, uning uchun qurʼa tashlar edi. Agar ular peshin (zuhr) namozining (savobini) bilsa, ular unga (borishga) musobaqalashar edi; va agar ular bomdod (fajr) va xufton (isho) namozlarining (savobini) bilsa, ular — (u joyga) emaklab borishga toʻgʻri kelsa ham — namozga hozir boʻlar edi», — dedilar.Абу Ҳурайра (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Аллоҳнинг Расули ﷺ: «Агар одамлар — азон айтиш ва (намозда) биринчи сафда (туриш)нинг савобини билса ва уни фақат қуръа (чек) ташлаш билан олиш (мумкинлиги)дан бошқа йўл топмаса, улар, албатта, унинг учун қуръа ташлар эди. Агар улар пешин (зуҳр) намозининг (савобини) билса, улар унга (боришга) мусобақалашар эди; ва агар улар бомдод (фажр) ва хуфтон (ишо) намозларининг (савобини) билса, улар — (у жойга) эмаклаб боришга тўғри келса ҳам — намозга ҳозир бўлар эди», — дедилар.