حَدَّثَنَا مُحَمَّدٌ، أَخْبَرَنَا مَخْلَدُ بْنُ يَزِيدَ، أَخْبَرَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرُو بْنُ دِينَارٍ، أَنَّهُ سَمِعَ جَابِرًا ـ رضى الله عنه ـ يَقُولُ غَزَوْنَا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ ثَابَ مَعَهُ نَاسٌ مِنَ الْمُهَاجِرِينَ حَتَّى كَثُرُوا، وَكَانَ مِنَ الْمُهَاجِرِينَ رَجُلٌ لَعَّابٌ فَكَسَعَ أَنْصَارِيًّا، فَغَضِبَ الأَنْصَارِيُّ غَضَبًا شَدِيدًا، حَتَّى تَدَاعَوْا، وَقَالَ الأَنْصَارِيُّ يَا لَلأَنْصَارِ. وَقَالَ الْمُهَاجِرِيُّ يَا لَلْمُهَاجِرِينَ. فَخَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " مَا بَالُ دَعْوَى أَهْلِ الْجَاهِلِيَّةِ ". ثُمَّ قَالَ " مَا شَأْنُهُمْ ". فَأُخْبِرَ بِكَسْعَةِ الْمُهَاجِرِيِّ الأَنْصَارِيَّ قَالَ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " دَعُوهَا فَإِنَّهَا خَبِيثَةٌ ". وَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أُبَىٍّ ابْنُ سَلُولَ أَقَدْ تَدَاعَوْا عَلَيْنَا، لَئِنْ رَجَعْنَا إِلَى الْمَدِينَةِ لَيُخْرِجَنَّ الأَعَزُّ مِنْهَا الأَذَلَّ. فَقَالَ عُمَرُ أَلاَ نَقْتُلُ يَا رَسُولَ اللَّهِ هَذَا الْخَبِيثَ لِعَبْدِ اللَّهِ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " لاَ يَتَحَدَّثُ النَّاسُ أَنَّهُ كَانَ يَقْتُلُ أَصْحَابَهُ ".
Jobir (roziyallohu anhu)dan rivoyat qilinadi: Biz bir gʻazotda Paygʻambar ﷺ bilan birga edik. Unga koʻp sonli muhojirlar qoʻshildi va muhojirlar orasida — hazil (yoki nayza bilan oʻyin) qiladigan — bir kishi bor edi; bas, u (hazillashib) bir ansoriy kishini sonidan (yaʼni dumbasidan) urdi. Ansoriy shunchalik gʻazablandiki, ikkalasi (ham) oʻz qavmini chaqirdi. Ansoriy: ‹Yordam, ey ansorlar!› — dedi; muhojir esa: ‹Yordam, ey muhojirlar!› — dedi. Paygʻambar ﷺ (tashqariga) chiqib: «Odamlarga nima boʻldi — (nega ular) bu johiliyat chaqirigʻini (chaqiryapti)?» — dedi. Soʻng u zot: «Ularga nima boʻldi?» — dedi. Bas, u zotga — muhojirning ansoriyni urgani — aytildi. Paygʻambar ﷺ: «Buni (yaʼni yordamga chaqiriqni) toʻxtatinglar — chunki u — yomon chaqiriqdir», — dedi. Abdulloh ibn Ubay ibn Salul (bir munofiq): ‹Muhojirlar (bizga qarshi) chaqirdi (va toʻplandi); bas, biz Madinaga qaytganimizda, albatta, eng sharafli (kishi)lar undan eng pastkash (kishi)larni quvib chiqaradi›, — dedi. Shunda Umar: «Yo Allohning Paygʻambari! Bu yomon kishini (yaʼni Abdulloh ibn Ubay ibn Salulni) oʻldirmaylikmi?» — dedi. Paygʻambar ﷺ: «(Yoʻq,) aks holda odamlar — Muhammad oʻz sahobalarini oʻldirardi, deyishi mumkin», — dedi.Жобир (розияллоҳу анҳу)дан ривоят қилинади: Биз бир ғазотда Пайғамбар ﷺ билан бирга эдик. Унга кўп сонли муҳожирлар қўшилди ва муҳожирлар орасида — ҳазил (ёки найза билан ўйин) қиладиган — бир киши бор эди; бас, у (ҳазиллашиб) бир ансорий кишини сонидан (яъни думбасидан) урди. Ансорий шунчалик ғазабландики, иккаласи (ҳам) ўз қавмини чақирди. Ансорий: ‹Ёрдам, эй ансорлар!› — деди; муҳожир эса: ‹Ёрдам, эй муҳожирлар!› — деди. Пайғамбар ﷺ (ташқарига) чиқиб: «Одамларга нима бўлди — (нега улар) бу жоҳилият чақириғини (чақиряпти)?» — деди. Сўнг у зот: «Уларга нима бўлди?» — деди. Бас, у зотга — муҳожирнинг ансорийни ургани — айтилди. Пайғамбар ﷺ: «Буни (яъни ёрдамга чақириқни) тўхтатинглар — чунки у — ёмон чақириқдир», — деди. Абдуллоҳ ибн Убай ибн Салул (бир мунофиқ): ‹Муҳожирлар (бизга қарши) чақирди (ва тўпланди); бас, биз Мадинага қайтганимизда, албатта, энг шарафли (киши)лар ундан энг пасткаш (киши)ларни қувиб чиқаради›, — деди. Шунда Умар: «Ё Аллоҳнинг Пайғамбари! Бу ёмон кишини (яъни Абдуллоҳ ибн Убай ибн Салулни) ўлдирмайликми?» — деди. Пайғамбар ﷺ: «(Йўқ,) акс ҳолда одамлар — Муҳаммад ўз саҳобаларини ўлдирарди, дейиши мумкин», — деди.