حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا غُنْدَرٌ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، سَمِعْتُ الْبَرَاءَ بْنَ عَازِبٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَرَأَ رَجُلٌ الْكَهْفَ وَفِي الدَّارِ الدَّابَّةُ فَجَعَلَتْ تَنْفِرُ فَسَلَّمَ، فَإِذَا ضَبَابَةٌ ـ أَوْ سَحَابَةٌ ـ غَشِيَتْهُ، فَذَكَرَهُ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " اقْرَأْ فُلاَنُ، فَإِنَّهَا السَّكِينَةُ نَزَلَتْ لِلْقُرْآنِ، أَوْ تَنَزَّلَتْ لِلْقُرْآنِ ".
Baro ibn Ozib (roziyallohu anhumo)dan rivoyat qilinadi: Bir kishi (namozida) Kahf surasini oʻqidi va uyda — qoʻrqib, sakray boshlagan — bir (minadigan) hayvon bor edi. U kishi namozini salom bilan tugatdi, va mana! Uning ustida bir tuman (yoki bulut) (paydo boʻlib) turardi. U buni Paygʻambar ﷺ ga aytdi va Paygʻambar ﷺ: «Ey falonchi! Oʻqi (davom et) — chunki bu (tuman yoki bulut) — Qurʼon tilovati uchun tushgan sakina (xotirjamlik) alomati edi», — dedi.Баро ибн Озиб (розияллоҳу анҳумо)дан ривоят қилинади: Бир киши (намозида) Каҳф сурасини ўқиди ва уйда — қўрқиб, сакрай бошлаган — бир (минадиган) ҳайвон бор эди. У киши намозини салом билан тугатди, ва мана! Унинг устида бир туман (ёки булут) (пайдо бўлиб) турарди. У буни Пайғамбар ﷺ га айтди ва Пайғамбар ﷺ: «Эй фалончи! Ўқи (давом эт) — чунки бу (туман ёки булут) — Қуръон тиловати учун тушган сакина (хотиржамлик) аломати эди», — деди.