حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا هِشَامٌ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ هَاجَرَ إِلَى الْحَبَشَةِ نَاسٌ مِنَ الْمُسْلِمِينَ، وَتَجَهَّزَ أَبُو بَكْرٍ مُهَاجِرًا، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " عَلَى رِسْلِكَ، فَإِنِّي أَرْجُو أَنْ يُؤْذَنَ لِي ". فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ أَوَ تَرْجُوهُ بِأَبِي أَنْتَ قَالَ " نَعَمْ ". فَحَبَسَ أَبُو بَكْرٍ نَفْسَهُ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لِصُحْبَتِهِ، وَعَلَفَ رَاحِلَتَيْنِ كَانَتَا عِنْدَهُ وَرَقَ السَّمُرِ أَرْبَعَةَ أَشْهُرٍ. قَالَ عُرْوَةُ قَالَتْ عَائِشَةُ فَبَيْنَا نَحْنُ يَوْمًا جُلُوسٌ فِي بَيْتِنَا فِي نَحْرِ الظَّهِيرَةِ فَقَالَ قَائِلٌ لأَبِي بَكْرٍ هَذَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مُقْبِلاً مُتَقَنِّعًا، فِي سَاعَةٍ لَمْ يَكُنْ يَأْتِينَا فِيهَا. قَالَ أَبُو بَكْرٍ فِدًا لَهُ بِأَبِي وَأُمِّي، وَاللَّهِ إِنْ جَاءَ بِهِ فِي هَذِهِ السَّاعَةِ إِلاَّ لأَمْرٍ. فَجَاءَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَأْذَنَ، فَأَذِنَ لَهُ فَدَخَلَ، فَقَالَ حِينَ دَخَلَ لأَبِي بَكْرٍ " أَخْرِجْ مَنْ عِنْدَكَ ". قَالَ إِنَّمَا هُمْ أَهْلُكَ بِأَبِي أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ " فَإِنِّي قَدْ أُذِنَ لِي فِي الْخُرُوجِ ". قَالَ فَالصُّحْبَةُ بِأَبِي أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ. قَالَ " نَعَمْ ". قَالَ فَخُذْ بِأَبِي أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِحْدَى رَاحِلَتَىَّ هَاتَيْنِ. قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " بِالثَّمَنِ ". قَالَتْ فَجَهَّزْنَاهُمَا أَحَثَّ الْجِهَازِ، وَضَعْنَا لَهُمَا سُفْرَةً فِي جِرَابٍ، فَقَطَعَتْ أَسْمَاءُ بِنْتُ أَبِي بَكْرٍ قِطْعَةً مِنْ نِطَاقِهَا، فَأَوْكَتْ بِهِ الْجِرَابَ، وَلِذَلِكَ كَانَتْ تُسَمَّى ذَاتَ النِّطَاقِ، ثُمَّ لَحِقَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَأَبُو بَكْرٍ بِغَارٍ فِي جَبَلٍ يُقَالُ لَهُ ثَوْرٌ، فَمَكُثَ فِيهِ ثَلاَثَ لَيَالٍ يَبِيتُ عِنْدَهُمَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي بَكْرٍ، وَهْوَ غُلاَمٌ شَابٌّ لَقِنٌ ثَقِفٌ، فَيَرْحَلُ مِنْ عِنْدِهِمَا سَحَرًا، فَيُصْبِحُ مَعَ قُرَيْشٍ بِمَكَّةَ كَبَائِتٍ، فَلاَ يَسْمَعُ أَمْرًا يُكَادَانِ بِهِ إِلاَّ وَعَاهُ، حَتَّى يَأْتِيَهُمَا بِخَبَرِ ذَلِكَ حِينَ يَخْتَلِطُ الظَّلاَمُ، وَيَرْعَى عَلَيْهِمَا عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ مَوْلَى أَبِي بَكْرٍ مِنْحَةً مِنْ غَنَمٍ، فَيُرِيحُهَا عَلَيْهِمَا حِينَ تَذْهَبُ سَاعَةٌ مِنَ الْعِشَاءِ، فَيَبِيتَانِ فِي رِسْلِهَا حَتَّى يَنْعِقَ بِهَا عَامِرُ بْنُ فُهَيْرَةَ بِغَلَسٍ، يَفْعَلُ ذَلِكَ كُلَّ لَيْلَةٍ مِنْ تِلْكَ اللَّيَالِي الثَّلاَثِ.
(Oisha (roziyallohu anho) aytdilar:) Musulmonlardan bir necha kishi Habashistonga hijrat qildi; Abu Bakr (roziyallohu anhu) ham hijrat qilishga tayyorlandi. Shunda Paygʻambar ﷺ: «Shoshma, men (hijratga) izn berilishidan umidvorman» dedilar. Abu Bakr: «Otam sizga fido boʻlsin, (rostdan ham) buni umid qilasizmi?» dedi. (U zot:) «Ha» dedilar. Bas, Abu Bakr Paygʻambar ﷺga hamroh boʻlish uchun oʻzini (hijratdan) tutib turdi va oʻzida boʻlgan ikki ulov (tuya)ni toʻrt oy davomida samur (daraxti) bargi bilan boqdi. (Urva aytdi: Oisha aytdilar:) Bir kuni, qoq peshin payti, biz uyimizda oʻtirgan edik, kimdir Abu Bakrga: «Mana, Rasululloh ﷺ boshlarini (yuzlarini) berkitib (oʻrab), biznikiga hech kelmaydigan bir vaqtda kelmoqdalar» dedi. Abu Bakr: «Otam-onam unga fido boʻlsin; vallohi, bu vaqtda (u zotni) faqat (muhim) bir ish (sababli) keltirgan boʻlsa kerak» dedi. Paygʻambar ﷺ kelib, (kirishga) izn soʻradilar, (u zotga) izn berildi va (u zot) kirdilar. Kirganlarida Abu Bakrga: «Yoningdagilarni chiqar» dedilar. (Abu Bakr:) «Otam sizga fido boʻlsin, yo Rasululloh, ular faqat ahlingiz (oilangiz)dir» dedi. (U zot:) «Menga (Makkadan) chiqishga izn berildi» dedilar. (Abu Bakr:) «Otam sizga fido boʻlsin, yo Rasululloh, hamrohlik (mening sharafimdir)!» dedi. (U zot:) «Ha» dedilar. (Abu Bakr:) «Otam sizga fido boʻlsin, yo Rasululloh, mana shu ikki ulovimning birini oling» dedi. Paygʻambar ﷺ: «(Olaman, lekin) bahosi bilan» dedilar. (Oisha aytdilar:) Biz ularni juda tez (shoshib) jihozladik, ularga bir charm xaltada (yoʻl) ozigʻini soldik. Asmo binti Abu Bakr belbogʻidan (nitoqidan) bir parcha kesib, u bilan xaltaning ogʻzini bogʻladi; shu sababli u «Zotun-Nitoqayn (ikki belbogʻ sohibasi)» deb atalardi. Soʻng Paygʻambar ﷺ va Abu Bakr Savr deb ataladigan togʻdagi bir gʻorga bordilar va unda uch kecha qoldilar. Abu Bakrning oʻgʻli Abdulloh — zukko, idrokli, ziyrak yigit — kechalari ular bilan tunardi, sahar (paytida) ular oldidan (Makkaga) joʻnab ketardi va ertalab goʻyo (tun) Quraysh ichida tunagandek, ular bilan Makkada (paydo) boʻlardi. (U) ularga qarshi qilinayotgan biror tadbirni eshitsa, uni yodida saqlab, qorongʻi tushganda ularga oʻsha (xabarni) keltirardi. Abu Bakrning ozod qilgan quli Omir ibn Fuhayra esa ularga sutli qoʻylar (podasi)ni boqar, isho (vaqtidan) bir soat oʻtgach (sutli qoʻylarni) ularga haydab kelardi; ular (qoʻylarning) sutida tunardilar, to Omir ibn Fuhayra tong oldidan (qorongʻulikda) ularni (uygʻotib) chaqirgunicha. (U) oʻsha uch kechaning har bir kechasida shunday qilardi.(Оиша (розияллоҳу анҳо) айтдилар:) Мусулмонлардан бир неча киши Ҳабашистонга ҳижрат қилди; Абу Бакр (розияллоҳу анҳу) ҳам ҳижрат қилишга тайёрланди. Шунда Пайғамбар ﷺ: «Шошма, мен (ҳижратга) изн берилишидан умидворман» дедилар. Абу Бакр: «Отам сизга фидо бўлсин, (ростдан ҳам) буни умид қиласизми?» деди. (У зот:) «Ҳа» дедилар. Бас, Абу Бакр Пайғамбар ﷺга ҳамроҳ бўлиш учун ўзини (ҳижратдан) тутиб турди ва ўзида бўлган икки улов (туя)ни тўрт ой давомида самур (дарахти) барги билан боқди. (Урва айтди: Оиша айтдилар:) Бир куни, қоқ пешин пайти, биз уйимизда ўтирган эдик, кимдир Абу Бакрга: «Мана, Расулуллоҳ ﷺ бошларини (юзларини) беркитиб (ўраб), бизникига ҳеч келмайдиган бир вақтда келмоқдалар» деди. Абу Бакр: «Отам-онам унга фидо бўлсин; валлоҳи, бу вақтда (у зотни) фақат (муҳим) бир иш (сабабли) келтирган бўлса керак» деди. Пайғамбар ﷺ келиб, (киришга) изн сўрадилар, (у зотга) изн берилди ва (у зот) кирдилар. Кирганларида Абу Бакрга: «Ёнингдагиларни чиқар» дедилар. (Абу Бакр:) «Отам сизга фидо бўлсин, ё Расулуллоҳ, улар фақат аҳлингиз (оилангиз)дир» деди. (У зот:) «Менга (Маккадан) чиқишга изн берилди» дедилар. (Абу Бакр:) «Отам сизга фидо бўлсин, ё Расулуллоҳ, ҳамроҳлик (менинг шарафимдир)!» деди. (У зот:) «Ҳа» дедилар. (Абу Бакр:) «Отам сизга фидо бўлсин, ё Расулуллоҳ, мана шу икки уловимнинг бирини олинг» деди. Пайғамбар ﷺ: «(Оламан, лекин) баҳоси билан» дедилар. (Оиша айтдилар:) Биз уларни жуда тез (шошиб) жиҳозладик, уларга бир чарм халтада (йўл) озиғини солдик. Асмо бинти Абу Бакр белбоғидан (нитоқидан) бир парча кесиб, у билан халтанинг оғзини боғлади; шу сабабли у «Зотун-Нитоқайн (икки белбоғ соҳибаси)» деб аталарди. Сўнг Пайғамбар ﷺ ва Абу Бакр Савр деб аталадиган тоғдаги бир ғорга бордилар ва унда уч кеча қолдилар. Абу Бакрнинг ўғли Абдуллоҳ — зукко, идрокли, зийрак йигит — кечалари улар билан тунарди, саҳар (пайтида) улар олдидан (Маккага) жўнаб кетарди ва эрталаб гўё (тун) Қурайш ичида тунагандек, улар билан Маккада (пайдо) бўларди. (У) уларга қарши қилинаётган бирор тадбирни эшица, уни ёдида сақлаб, қоронғи тушганда уларга ўша (хабарни) келтирарди. Абу Бакрнинг озод қилган қули Омир ибн Фуҳайра эса уларга сутли қўйлар (подаси)ни боқар, ишо (вақтидан) бир соат ўтгач (сутли қўйларни) уларга ҳайдаб келарди; улар (қўйларнинг) сутида тунардилар, то Омир ибн Фуҳайра тонг олдидан (қоронғуликда) уларни (уйғотиб) чақиргунича. (У) ўша уч кечанинг ҳар бир кечасида шундай қиларди.