نَا أَبُو الْقَاسِمِ بْنُ مَنِيعٍ ، نَا دَاوُدُ بْنُ رُشَيْدٍ , نَا مُحَمَّدُ بْنُ سَلَمَةَ , عَنِ الزُّبَيْرِ بْنِ خُرَيْقٍ , عَنْ عَطَاءٍ , " فِي رَجُلٍ قَالَ لامْرَأَتِهِ : أَنْتِ عَلَيَّ حَرَامٌ , أَوْ أَنْتِ طَالِقٌ الْبَتَّةَ , أَوْ أَنْتِ طَالِقٌ طَلاقَ حَرَجٍ , قَالَ : أَمَّا قَوْلُهُ أَنْتِ عَلَيَّ حَرَامٌ فَيَمِينٌ يُكَفِّرُهَا , وَأَمَّا قَوْلُهُ الْبَتَّةَ ، وَطَلاقُ حَرَجٍ فَيَدِينُ فِيهِ "
Atodan rivoyat qilinadi: xotiniga: «Sen menga haromsan», yoki: «Sen al-batta taloqsan», yoxud: «Sen taloqi haraj bilan taloqsan», degan kishi haqida u dedi: «Uning ‹Sen menga haromsan› degan soʻziga kelsak, bu — kafforat toʻlanadigan qasamdir. ‹Al-batta› va ‹taloqi haraj› degan soʻziga kelsak, bunda u oʻz niyatiga koʻra (hukm qilinadi)».Атодан ривоят қилинади: хотинига: «Сен менга ҳаромсан», ёки: «Сен ал-батта талоқсан», ёхуд: «Сен талоқи ҳараж билан талоқсан», деган киши ҳақида у деди: «Унинг ‹Сен менга ҳаромсан› деган сўзига келсак, бу — каффорат тўланадиган қасамдир. ‹Ал-батта› ва ‹талоқи ҳараж› деган сўзига келсак, бунда у ўз ниятига кўра (ҳукм қилинади)».