حَدَّثَنَا أَبُو عُبَيْدٍ ، ثنا مُحَمَّدُ بْنُ حَسَّانَ , ثنا ابْنُ مَهْدِيٍّ , ثنا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ , عَنْ نَافِعٍ " أَنَّ ابْنَ عُمَرَ , صَلَّى بِأَصْحَابِهِ , ثُمَّ ذَكَرَ أَنَّهُ مَسَّ ذَكَرَهُ , فَتَوَضَّأَ وَلَمْ يَأْمُرْهُمْ أَنْ يُعِيدُوا " . قَالَ ابْنُ مَهْدِيٍّ : قُلْتُ لِسُفْيَانَ : " عَلِمْتُ أَنَّ أَحَدًا قَالَ : يُعِيدُونَ , قَالَ : لا , إِلا حَمَّادٌ "
Nofeʼdan rivoyat qilinadiki, Ibn Umar oʻz ashoblariga namoz oʻqib berdi, soʻng zakarini ushlaganini esladi, bas, tahorat qildi va ularga qaytarishni buyurmadi. Ibn Mahdiy aytdi: Sufyonga: Kimdir: ular qaytarishadi, deganini bilasanmi? dedim. U: Yoʻq, Hammoddan boshqa, dedi.Нофеъдан ривоят қилинадики, Ибн Умар ўз ашобларига намоз ўқиб берди, сўнг закарини ушлаганини эслади, бас, таҳорат қилди ва уларга қайтаришни буюрмади. Ибн Маҳдий айтди: Суфёнга: Кимдир: улар қайтаришади, деганини биласанми? дедим. У: Йўқ, Ҳаммоддан бошқа, деди.